Молим ти се, Месече – иконо небесна,
и звезде ти палим, та тужна кандила
Уместо молитве нек походи те песма
у коју је травку очаја једна рука посадила
Среће је, у оку мом, угасло прегршт жеравица
Ко још у љубав верује, све су то пусте скаске?
Језера су срушила бране између трепавица
Не умем да сузе скупим и вратим одласке
Сам себи крив, мучењем новим тражим
душу с тајном вечном што и од себе кријем
Хоћу ли икада поново моћи да одважим
лице странца да горке боре радошћу умије?
Као зраке пуне срме у наше су очи,
у неверици, даљине светлост кануле
док умирала је нада у сунце, расле су ноћи
Истине боље да никада нису освануле
У мени су занемели бол и јауци многи
Срце ми у колевци сећања заспало
по трњу и ружама ходасмо босоноги
а небо је немире, као грехе, опраштало
Под њеном косом спи сумњама спутана
чежња, уснама пољупцем сам оклеветaо
чело, сенком је у молитву – песму залутала
и проклела погледом све што било је свето