Била си најлепша ружа у башти предивној рајској.
Мирис што опија нежно сваки пут када се такне
и затрепери ко’ туга у ноћи предивној мајској.
Од додира се расцвета и као чежња измакне!
Сада те испраћа ветар и дахом брише све сузе
које сам пролио крадом стрепећи над судбом клетом
једине коју сам страсно љубио, а сада те узе
даљина, чије бескраје параш тим нестварним летом.
Нека ти последњи поздрав буде самоћа у ноћи
којом ћу казнити себе, јер јутро што ће да сване
биће опело среће а сумрак којем ћу поћи
само ромор тишине, где туга дојиће ране.
Трепети рањене душе отимљу болним се криком.
Суманут ходим по стази што некад беше пут миља.
Још живим од успомена, будим се твојим ликом.
Иако туђа си жена још увек те благосиљам!
(Прочитано: 139 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.265 пута)