Пределом, сачињеним од брежуљака,
ишли смо лако мој риђи коњ (још ждребе) и ја,
а кад ступисмо доле, на равно, мотрисмо на земљу,
хтедосмо прећи Реку Пусту
(да ли такву што на обалама нема никог,
тек по једну шуму, хладну и огусту,
или што све, са собом, вуче
те никакве више биљке да се одлуче
остати уз њу)…
Носимо књиге у Белу Цркву и
цркви сваког села, на путу до ње, остављамо исте…
Ако је, ко до сад, требаће још два сата хода.
Вукови су наши а безмерно је често,
у нас. Предак бити заштитник свог рода…
И пре но што сиђосмо доле, и пре шуме,
храст један, пред нама, опусти грану
као да нас њом помиловат хтеде,
као да нам и он шану
да овде, свуда, биће нам мило
од чег коњ ми засја, ориђи још нежње,
и обдари га као крило силом…
(Прочитано: 51 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.188.541 пута)