СТОЈИМ
Стојим. Сузе теку
и пеку, пеку…
време као да је стало
и негде заспало.
Стојим… без наде
а очи кљују, ваде
дани црни, дани сви,
ноћи и освити сиви.
Стојим…
и више не бројим
године и дане.
Само, гледам у ране
мирно и тупо,
знам – умирем глупо,
чекајући и чекање
животом називајући
У Мајданпеку,
13. августа 2006. год.
Дуле Р. Пауновић
(Прочитано: 27 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.564 пута)
Uspešno dočaran osećaj čekanja i beznađa. Svaka čast.