посвећено Бранку Миљковићу
Стазе су моје одавно знане
по ветровима што стално њишу
суморне дане који кидишу
на бесанице бисером ткане.
Залуд ми приспели немир слути
занос. Он тихне с пренутом зором,
па сваког јутра са новом бором
приносим жртву дану, он ћути.
Тихо по гори где неста неба
газим, ал’ усуд што прође први
немире мами и нежно мрви
кораке које даљина вреба.
Лелуја ветар ту где ме стече
кроз грање небо чудесним ткањем.
Разбуди тугу са поимањем
да траг се пута сав не дорече.
(Прочитано: 250 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.280.174 пута)