Sama – Marijana Bogdanovic

Kada misli mi se sklone
ne znam na koju bih stranu,
Pobegla bih rado
plasim se da ostavim me samu.
Cesto me vrebaju senke
okretajuci mi ledja,
Ne znas i nikad nisi
Da…To me strasno vredja.
I sve da podnesem mogu
I udarac i galamu,
Ali prevaliti jos ne mogu
Molim te, ne ostavljaj me samu.
Padace teske kise
a ja cu stajati sama
sve dok jednoga dana
preglasna ne bude galama.
Kako da stisam tugu
dok para srce moje?
Lako se prkozi tuzi
kada se deli na dvoje.
A ja sam ostala sama
i sada sve mi smeta,
Prisutnost tvoja me slama
ko senka sada se setas.
I nema onih dana ni onog
predivnog leta,
Kada si bio mi hrana,
Vazduh i voda, o nema…
Sada si samo avet nekog minulog doba,
Zakleto predamnom stojis
zavestan bices do groba.
A ja necu tako da stojis
ko vojnik pred generalom,
Ja hocu da me volis,
Da se ne osecam samom.