ЈЕР СВЕ СУЗЕ НИСУ ИСТЕ…
Волим сузе оне праве,
волим сузе из дна душе,
нека теку ко Мораве,
нек никада не пресуше…
Волим сузе оне чедне,
оне сузе срца пуне,
што поштено лицем лију,
ко’ извори камен руне…
Волим сузе бистре, питке,
осећајне, валовите,
и са крвљу помешане,
оне што су небу битне…
Волим сузе попут росе,
попут капи летње кише,
када поље сво оживи,
када земља замирише…
Волим сузе ластавице,
пролећнога даха жељне,
када стреје све оживе,
развигорац живот веје…
Волим сузе издајника,
и издатог исто тако,
јер те сузе покајања,
више вреде но сво злато…
Волим сузе остављеног,
који куне што се роди…
Ко’ га нагна да се бори,
тај му ведром светлост нуди.. .
Онај што у ропцу труне,
затворен међ’ четири зида,
снагу суза кад разуме,
све клетве са себе скида!
Оне сузе мржње пуне,
оне сузе осветника,
оне сузе завидљивца…
То су сузе губитника….
Јер све сузе нису исте,
воде паклу или рају,
ко’ препозна лажљивице,
радује се и свитању!
(с) Миладиновић Сандра