ЗАВЕСЕ ЗАБЛУДА
У злату и свили као лептири
ковитлају зраци светлости,
сањиве булке буде у нади,
страствени и пуни нежности…
Немају краја ни почетка
сем привида да нестају,
мигоље се кроз копрену,
уз вечност гоњени опстају….
Размичу завесе заблуда,
понекада се узгубе у огледалу,
љубе се лудо до бесвести,
бојама не дају да се предају…
Свим очима дају душу,
с’ њима надолазе стазе,
попут реке извиру и бујају…
сред пустиња, као оазе…
Ради њих замирише пролеће
када му време није,
због њих вољени опраштају,
када нестану илузије….
Међ’ зидинама немара,
незнању не дају мира,
из сна кошмарног буде,
и руше стене као плима….
Смире се тек у загрљају
два узаврела бића,
лагано док ауре им дарују,
уз укусна разнобојна пића!
(с) Миладиновић Сандра
(Прочитано: 69 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.268 пута)