Jasmina – Nenad Đekić

Mnogo je ljudi oko mene,

bezličnih,nemih i srca praznog

i baš kad htedoh da odem zauvek,

pojava tvoja,da ostanem,dade mi razlog.

Kao mala vila sa neba slete

i pojavom svojom pobedi mrak,

blještavi oblak za tobom dođe,

to s krila ti beše vilinski prah.

Kao u bajci poče oluja,

jedna od onih što lađe nose

a jedan dašak, bezobraznik mali,

hitro se uvuče u crne kose.

Očaran bejah prizorom bajnim,

koji pred sobom upravo vidim,

nemog me svladaše neke misli

kojih se, evo i sada stidim.

Pomislih da me oči lažu,

ti nisi stvarna, to je od  vina.

Trgnu me glas što tiho reče:

„Ova se dama zove Jasmina.“