Neke nove vojske iz daljine hrle
bez ratničkih boja vidljivih na sebi
oružja, zastava, vojskovođa silnih
sve to vešto nose skriveno u sebi.
Neke nove vojske mudro napreduju
osvajaju nove zemlje i gradove
pričajući priču gde god bi se našle
za sve svoje muke, velike padove.
Sve naivne zemlje, sela i gradovi
u tugu se dale, “kako im pomoći?”
“Moramo ih zvati, te jadne vojnike
tu nesrećnu decu, moraju nam doći”.
Sad se vojska silna svetom raširila
porobljava zemlje bez borbe i srama,
zašto ih kriviti, oni krivi nisu
skoro svaka zemlja, pozvala ih sama.
I tako će jednom, svo oružje silno
naprasno izaći iz njihovih tela,
porobljene zemlje kasno će shvatiti
da ratnici to su nikli iz pepela.
Tada će pobedu slaviti sa njima
oborene glave, muka ih pred svima
a mladi će naši, kosti proklinjati
predacima svojim, svojim očevima.
Ne verujte meni, ja pametan nisam
već brojanje počnite, zlo će skoro doći,
tad će naše dane, zameniti tama
sva će svetla nestati i nastaće noći.
Milovan Petrović
–