NAŠ CVET – Miladinović Sandra

NAŠ CVET

Naš cvet umire
Dušo moja
Latice postaju blede
Staze mirišu
Ali pusta polja
Ko ruse kose da sede
Tuguju za poljupcem
Od polena,
Što se pretače u nektar
Plaču za dodirom
Od korena
kroz stablo do boja sprektra!
Nebo je granica
Našeg behara
Reka za njim poskakuje
Tako se zanosi
Da bi se predala
Bez odigrane partije….
Ptice ga nadleću
Sa takvom brižnošću
Za sreću pera dobacuju
Koraci boluju
Dušo moja
Još živog ga oplakuju!!!!
Na strmini pod mesecom
Jetka se pesma otela
Iz grla duboke pećine
Koja se nije umorila
Zadala se uteha
Krila tamih kao noć
Nad cvetom tiho zastala
I dodirom vratila moć
Uzdahu!
(c) Miladinović Sandra