НИКОМЕ НИКАДА…
Никоме никада не признај
да се знамо
и да смо једно другом
и сабласт и јава,
ни да смо се љубави жедни
стапали осмесима,
пожудно додиривали руке
и грлили стопалима…
Наше тајне не признај
ни у најгорим мукама,
жар нека нам у шакама гори,
јер док се моја обала
са твојим жубором стапала,
увек смо нежно шапутали
„ Боже, колико те волим!“
Сањај и када си будан,
одлутај и када си присутан,
забранити нам не могу овај дар,
освојићу стазе зведане,
ту на твојим рукама,
„слепило“ нам је исто
и тамно баш као гар….
У џунгли монотоније,
да ли су страхови битни,
звуци пролазности
ил’ других очију пар!?
Никоме признати нећу,
жељу која на уснама почива
трагове што талас спира,
Небо нек за нас зна!
(с) Миладиновић Сандра
(Прочитано: 30 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.795 пута)