NA KRAJU POČETKA – DAJANA DIVERNO
Ljubav na početku, ljubav s kraja
Čas vidi se bledilo, crvenilo, i sjaj
Uvek neka spona nas će da spaja
I kad svi protutnje – mene čuvaj za kraj.
I puštam da misle šta već ko hoće
Jer nakon svega mogu ti još dati sebe
Uragan mi dođe, al znam da proće
I na kraju svega – naći ću tebe..
I da li me vole il ne, baš nije mi bitno
I baš mi dobro dok usne su mi neme
Al zato ove reči ti zapamti hitno
Na kraju početka – ti imaš mene.
I dok kroz život tutnje oluje
Čas vidi se bledilo, crnilo, pa sjaj
Svi smerovi urgana srcem protutnje
Tebe ja opet čuvam za kraj.
© DAJANA DIVERNO
Hladna … Kavaja Aleksandar
Prolazi i vraća se , kad zamiriše najače
oči od duge sa krajevima tuge
usne za pljuge , srce za druge
noge za gaženje , telo za paženje
mašta za skitanje , samoća uz svitanje ….
a godine niz reku , i tako proteku
sa malo šampona , za obraze da ne peku
od peska satkana platnena svila
a samo debil prepoznaje debila
kao što nije ni bila svila
tek kada si izgubljeno dobila ….
ovo je prvi red za pogled u prolazu ,
ovo je najbolja ponuda za dvoje u porazu ,
ovo je ono što se ne odbija
zamka za logiku , pegla za naviku
lopta za invalida , gangrena za patiku ….
neko se umešao , recept je zapisan
začin je propo, ceo kolač otpisan
brašno je burek u džaku bez vode
so je lek za nizak pritisak
mason je zidar alat mu nije visak …..
problem se nazire i kada ga nema
samo ime okidač za premnogo problema
noć kojoj se sprema hapsenje svitanja
čaj i led dva agregatna stanja
premnogo sranja
za onu nit koja je najtanja ….
balada za troje sa notama romantike
a samo jedna ispisnica iz kruga
ljubav je lepa al zarazna kao kuga
jer bolest je kada zavoliš druga
kao i navika da ljubiš brata
u sobi koja nemaju vrata
a opravdanje sakriveno iza inata ….
i sada kada slavimo red je da nazdravimo
to crno vino spas od zaborava
i reka i cigara a samo jedna Morava
sa čarape nit pokidana ostala
jedna je priča sećanje postala
Sibirski hladna
САМО ДЕЦА ЗНАЈУ….Миладиновић Сандра
Само деца знају за чим трагају,
јер имају са небом договор,
често се са њим скривају,
не траже за игру изговор….
Причају у сенци липа,
тумарају кроз шумарке,
намигују шеретски врбацима,
и лете за ветровима кроз топољаке…
Од деце учимо о времену…
Хоће ли ускоро киша,
казаљке када се склапају,
чује ли се ноћ најтиша….?!
Само деца знају за чим уздишу,
јер воле мирисне душе,
сазвежђем се несташно играју,
и даљинама немире гуше….
Од њих учимо о љубави…
Хоће ли ружа увенути,
да ли ће камен проговорити…
никада се неће уморити….!?
Када би бирала тајну
коју би са нама поделила,
деца би на улице изашла
и својски се провеселила…
Само деца знају да се буде,
да се развлаче и мешкоље као зраци,
у сну да се смеју као да им кловнови суде,
и да се чуде одраслима што су још увек прваци!
©Миладиновић Сандра
МОМ ВОЉЕНОМ БРАТАНЦУ КОСТИ МИЛАДИНОВИЋ
***** Radenko Nastic
Oni što pogledom saznaše
Oni što ćutnjom pitaju
Srca kamenu dadoše
Pa svetom,svetom skitaju.
Noć im nesane sprema
Tuga miluje ženski meko
I nigde smiraja nema
Samo slutnja da čeka Neko.
Iz gore dolaze,u goru odlaze
Rosu da piju(jutarnju suzu)
Cvet da uzberu po trnju gaze.
Javu prevare pa u snu hodaju
U dno svetlosti,u dno sveta
Majstori reči zalutaju.
