Otvaram oči!
Prva misao kao oblak pun želje i nade,
pred tuđim satima hromog kretanja
ni mrtav da ne osećam,
ni živ da se pokrenem
niti motivisan da se prilagodim
ništavilu umotanom u ukrasni papir
poklon kao nagrada za preživljavanje
gaženje po pepelu izgorelih imena i prezimena…
nekih stranih ljudi
koji imaju isti pasoš, govore istim jezikom
ali ipak nerazumljivim
za hvalisavce, očiju boje krvi,
ukočenih pokreta
negde kao predlog za nestajanje
nekud, nekad, nešto, nikud…
sve reči što se nazivaju jeres.
Zlobna prilika da se obuhvati svest
na dlanovima koji skupljaju suze
iz dubine nekud, nekad, nečim
ničim ugrađenim prostorom mira,
traganje, traženje, tihovanje, tumaranje
ka, kuda, kroz poimanje istine
želja za istinom
opasnija od mudrosti
teža od praštanja
ostaje nepoželjna istina.