CUJES LI GORO?!
Sve naglavacke kada okrenes
ponekada je lepse i vedrije,
to me cesto strasno brine…
zar ja da ispravljam krive Drine?!
Sve naopako kada postavis,
kao da ga lakse i sastavis,
u spektar duginih boja,
kao zujanje pcelinjeg roja!
U negativu ja cesto uzivam,
sklopim oci i sanjam konture,
i tako otkrivam do tancina,
vrata i kljuc sto resavaju bure….
I ljudske reci razum ne poznaju,
sve cesce od logike odstupaju,
podsecaju me na crne oblake,
i unazad vracaju posrnule korake!
Kao da se reke krenule uz svoj tok,
zbunjene lutaju s’ boka na bok,
zalutale zaboravljaju svoju pesmu,
uspavane ne vide staru cesmu!
A, na njoj Milica jedna u majke,
nosi jos uvek presne opanke,
pastira Milana pesmom doziva,
on joj se frulom s’ brega odziva!
I duge su joj trepavice,
rumene ko zar jagodice,
ljubljena nije, ali zna da ljubi,
dobro oslusni nevine grudi…
Od njih bi i kamen da progovori…
“O, goro cujes li –mnogo te volim!”
© Miladinovic Sandra