АПОКАЛИПСА
Све ми мирише на божуре, а неће још скоро,
чујем копита и песме јек раном зором,
ко ме то буди, небо зна и ови зраци сунца?!
Осећам сигурно, једно баш – да лед полако пуца!
Не, барка толико дуго трпи страшне буре,
све се скупило у јек неке нове олује,
што све би да сруши, а очи склопљене су, и боли,
заувек постаје данас, а за сутра – јако се бојим!!!
И чујем звекет, а речи не познајем,
ко да се прошлост спојила са данас,
опомиње да радост већ има дубоке боре,
и да се на крсту ломи судбине талас!
Не, не чекајте сујетни и неми,
мајка је могла за нас бол да занемари,
ух, колико патње на њу се устреми,
за сјај у очима деце, и на самоћу зна да заборави!
Све мирише на божуре, а неће још скоро,
чујем копита и песме јек раном зорам,
када бих могла гласом што пара душе,
рекла бих, браћо мостови већ нам се руше!
Мајка се моли крај реке, не подиже главу,
крваве сузе су њене, а ми смо у праву?!
Апокалипса претвара се у живу рану!
Буђење…………….
(с) Миладиновић Сандра