ТУМАРАЊЕ
Тумарам сама облацима док шетам нашим шумарком,
прелиставам књигу и стигох до корица опијена свежим зраком!
Сваки је лист сећање што полако, али сигурно жути,
aли, дођу тренуци када навиру брзо као светлост минути!
Негде у шкрињи се крију заборављени паучином прекривени,
па се онда као гејзер распрсну попут скривених сени!!!
И добро и лоше, све буди ћуди и конфузија јури,
све дужа стаза,тромији кораци и слабо ти се жури…
Не, као некада….
Наивност, она чистота младе душе, што у свему види бајку,
лагано нестаје и фали, фали до бола у све већем мраку!
Тумарам облацима док шетам нашим шумарком,
прелиставам књигу и чујем уздах па издах као…
заборављени душе кутак….
Затајем и сећам се времена када је радост била живот,
а, не тренутак…..
Смех, смех до суза без неког разлога се крије иза угла,
као кловн комедијаша цара уз вино и богату трпезу!
Не, овај осећај никада не може да вара…
Остати враголасто дете је успех, тек онда,
када седе ничу, а душа варничи пуна жара!
Баша као некада….нема већег дара!!!!
(с) Миладиновић Сандра