MOLITVA – Vida Nenadić
Tvoja sam molitva,
jer si ti moja želja.
Ja spašavam sve.
Ime mi je Vreme.
Molim se za sve vas.
Molite se i vi.
Svako za svoju šaku
peska u vremenu. I za mene.
Jer si ti ta molitva.
Moja.
Jer sam ja ta želja.
Tvoja.
(C) Vida Nenadić
HEROJ, SOPSTVENI – Marko Antić
Ponovo si u svom gradu.
Nisi pobednik, nisi u centru pažnje.
Na margini si.
Šetaš bezidejno u izlizanoj garderobi.
Gde su svi nestali?
Oženjeni, otišli, rade po ceo dan…
Skoro da si
sam.
Novac ti je potreban
a ne možeš se zaposliti ni u
perionici automobila.
“Apsolvent? Čuj, lepo, ali previše
si obrazovan za ovo. Znam, trudićeš se,
ali ne treba mi neko pametan.
Idi, okušaj sreću na drugom
mestu.”
Tvoj rodni grad te odbija.
Nisi ubica, lopov, kompromitovan…
Nisi neko ko bi uništio grad,
nisi supersposoban akcioni junak
vičan oružju, skromno obrazovan
iskusan i pomalo lud
nisi Džon Rambo.
Ko si?
Seti se ko si.
Vrati se onome što jesi.
Vrati se knjigama, stripovima, vrati se filmu.
Vrati se mašti, mašta te je
i ranije izvlačila.
Maštaj.
Kreiraj.
Zaroni u sebe.
Posmatraj.
Napokon, videćeš ga:
Tvoj sopstveni heroj – ti
čuči
čeka da bude
otkriven.
© – Marko Antić
Da odlučim…?
Poneću sve što sam dala,
kao prvo…
Skinuću osmeh kojim se dičiš.
Uzeću sve zagrljaje,
u kojima si se odmarao.
… jutra koja nisi želeo da osvanu,
dok si me žedno ispijao poljupcima.
onih koja se rađaju u mom imenu.
Sakupiću sve nagoveštaje,
htela sam da ispletem…
dodire ću vratiti sebi, koje…?
One, kojima sam tebe milovala.
Otići ću, i biću dovoljno blizu,
tu u vidokrugu…
Tvojih očiju ali u nedodiru ruku…
Ja, kao reka, uzeću ti…
Sebe da vratim!
© Branka Zeng
НОЋАС… Братислав Богдановић
Узми ме ноћас
под своје скуте
нек усне моје
на твојим ћуте
те вреле усне
неће те опећи
ћутећи,
свашта ће ти рећи
Пусти ме ноћас
у своје куте
покажи ми
све скривене путе
на тајна места
ја ћи ти заћи
стазу до срца
лако пронаћи
Остави ме ноћас
крај тебе да спавам
на грудима твојим
снове да сањам
јер снови моји
теби мили
зашто се не би
на грудима снили
и у твојој коси
од зоре скрили…
Братислав Богдановић
ШАРОВ – Веселин Џелетовић
Немам ни кућу, срушена оста,
трошна је била, ко велим ја —
граду срушише четири моста
па, види, опет блиста и сја.
Немам ни њиву, узео скот,
премда није ни била плодна:
гај и шумарак, докле је плот,
а земља смоница, није баш родна.
Кола сам имао, отео гад,
ауди стотка, кожа и клима,
али сам ипак схватио сад
теже је палио кад дође зима.
Замакли тек смо из нашег села
кад хорда звери нагрну, бану,
плакала тад је колона цела,
нестаде село у једном дану.
Кренули редом све да пале,
почели најпре од крова,
а онда су доле иза штале
налетели на Шарова.
Кидисао, лајао је, са њима се тук’о,
злотвора је увек препознати знао
а лавеж је његов тек онда замук’о
крај бунара мртав кад је пао.
Биће још кућа, њива и кола,
па све то човек ствара,
ал никад више толико бола
и никад више Шарова стара.
Душу још имам, рањену само,
срећан што нисам и без ње ост’о,
поруку шаљем зверима тамо,
нека вам буде од Бога просто.
Праштам вам кућу, њиву и кола,
за вашу душу палим свећу,
праштам вам чак и тренутке бола,
али вам Шарова опростити нећу.
Веселин Џелетовић
