Hoću more! Hoću! — Marina Adamović

jedne noći ući će

vepar

uhvatiće me za mali prst

pa za celu bledu šaku koja je

 hranila pitome  zveri

i

zaurlaću u nemoj sobi

sasvim nesvesna sebe

a vepar će me nadvladati

počeće hod

muža, sina,

najbliže komšinice,

i lekara…

i svi će me posmatrati,

a vepar će ih samo njušiti

još njih neće dočepati

lekar će mi

opipati bilo

i tiho došapnuti svima

malo je šansi

mislim da

ipak

okončava

sve sam to čula

i krišom bacila pogled

na prozor

hožu more,

hoću šumu,

ali

vepar mi je izdrobio grudi

i lizao krv sa srca

kažem lekaru

ma ima nade!

ovde sam! ovde!

ne izvlači se!

ali

ljudi

(doduše, ne svi)

počinju da me oplakuju

lekar navlači

nešto preko mene

čujem moljce

svrake

lešinare

majku mu!

pa ja sam fusnota

lepe poezije

nisam

uspomena niti dronjak!

jesi

jesi —-

fusnota za kraj

Аутор: poetessa

Rođena 1962. godine u Nišu. Studije francuskog jezika je započela na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je nastavila studije prava u rodnom gradu. Poeziju objavljuje u elektronskim i drugim časopisima i zajedničkim knjigama. Objavila je štampane zbirke pesama "Curriculum vitae", "Psihodelija minijature", "HAIKU", zbirka kratkih priča "Smrt prijatelja", kao i nekoliko elektronskih knjiga. Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša , član i Udruženja pesnika Srbije i CG, Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika ralaca i umjetnika "Nekazano", Humanitarne fondacije Humanost bez granica kao Posebna akcija Banka dobročinstva). Živi i stvara u Nišu. Види све чланке од poetessa