Дан: 22. фебруар 2019.

CRVENE VODE

Dok smo bili dve srebrne ribe U vreme bistrih voda tek izviruće ljubavi Srebrnih kosa oboje već Tuđem Ljubila sam ti nesrećne i nežnosti gladne oči Takve su bile tad Dok smo plivali mendrima razdvojenih života Bezglasni…   …I kad si progovorio suvišnom rečju Kojom se nalazi izgovor gde ljubav nalazi način Prestao si biti … Настави са читањем “CRVENE VODE”

Dok smo bili dve srebrne ribe
U vreme bistrih voda tek izviruće ljubavi
Srebrnih kosa oboje već
Tuđem
Ljubila sam ti nesrećne i nežnosti gladne oči
Takve su bile tad
Dok smo plivali mendrima razdvojenih života
Bezglasni…
 
…I kad si progovorio suvišnom rečju
Kojom se nalazi izgovor gde ljubav nalazi način
Prestao si biti moj (o)suđeni nasušni
Jer postala sam ti grešna i skrivana
Daleko od bistrika s početka
Potopljena u mulju strasti
Između ljubavničkih nagona
I supružničkog kajanja
 
Takvu
Tražio si me periodično i na kratko
Samo kad ti zauzdan vilenjak pod pupkom poludi
I poželi da se poigra slobode
Crven
Od tvog prolaznog mužjačkog žara
I mog neprolaznog stida ljubavnice
Ženke
 
Nevoljena
Nisam te mogla više voleti
Ni ne voleti
Očajna
Odgrizla sam svoje srcasto levo peraje
Da ne zaplivam ponovo za tobom
Potonula
Čekam
Da protekne dovoljno vode i vremena
Da zaboravim i izronim u novu ljubav
A vode teku
I teče vreme
I nikako da mi iz pamćenja protekneš
 
copyright © Nena Miljanović

PUT BOLA-Miroslav Krnjeta

Na put bola rano se kreće od detinjstva točak se okreće nisi svestan kuda ploviš bacaš kompas i oluje loviš. Povređuješ voljene, nasrćeš na komšije, bes ti teče kroz vene otrovniji si od najcrnje zmije. Postaješ soliter u nizu prodaješ dušu trotoaru tražiš cilj a nisi ni blizu vrtiš se na urbanom repertoaru. Vreme nemilosrdno … Настави са читањем “PUT BOLA-Miroslav Krnjeta”

Na put bola rano se kreće
od detinjstva točak se okreće
nisi svestan kuda ploviš
bacaš kompas i oluje loviš.

Povređuješ voljene,
nasrćeš na komšije,
bes ti teče kroz vene
otrovniji si od najcrnje zmije.

Postaješ soliter u nizu
prodaješ dušu trotoaru
tražiš cilj a nisi ni blizu
vrtiš se na urbanom repertoaru.

Vreme nemilosrdno teče
srce postaje beton,
nemaš milosti savest ne peče
puziš prljavim ulicama
postaješ ulični piton.

Upijaš grehove asfalta
ranjavaš mladost,ljubiš poroke
sve zbog besa,revolta
zlo ulice jedeš za obroke.

Kad dođeš na vrh jarbola
daviš se u magli smoga
duboko si zagazio put bola,
nemaš kompas toneš lica čađavoga.

Реч коју је Лидија Ужаревић изговорила на комеморацији Радослава Раце Вукојичића

Реч коју је Лидија Ужаревић изговорила на комеморацији Радослава Раце Вукојичића 19. фебруара 2019. године у Белој сали КЦК у Крушевцу Поштована породицо, фамилијо, колеге, пријатељи…   Много сам тужна зато што у овом тренутку стојим на сцени Рацине и наше Беле сале и читам ове реченице. Били бисмо  најсрећнији на свету да се нисмо … Настави са читањем “Реч коју је Лидија Ужаревић изговорила на комеморацији Радослава Раце Вукојичића”


Реч коју је Лидија Ужаревић изговорила на комеморацији Радослава Раце
Вукојичића 19. фебруара 2019. године у Белој сали КЦК у Крушевцу

Поштована породицо, фамилијо, колеге, пријатељи…

 

Много сам тужна зато што у овом тренутку стојим на сцени Рацине и наше Беле сале и читам ове реченице. Били бисмо  најсрећнији на свету да се нисмо окупили овде – овим поводом. Тужна би била, као и ви, да се и не опростимо достојно, како доликује, од нашег Раце.

Много је разлога.

Раца је отишао уочи  27 рођендана наше куће, Културног центра, закорачивши у 57 годину живота, а радни однос засновао је у Дому омладоне 1987. године. Случајност или не – не знам, али знам да је ова установа, као и Дом омладине, била његова друга, а понекад и прва кућа.

Један број нас, овде присутних, своје тинејџерске дане проводио је под кровом Дома омладине, испуњавајући снове, жеље, љубави, незнајући да ћемо постати његов део, као и део данашње Установе. Раца је то знао од самог почетка, али и до краја, јер је крај његовог животног века уједно и крај његовог радног века. До самог одласка био је предан послу који је обављао. Настави са читањем “Реч коју је Лидија Ужаревић изговорила на комеморацији Радослава Раце Вукојичића”