Волео бих да си ноћас ту крај мене да не морам да те тражим у облаку кафанског дима и песмама Цигана, да те не тражим у лицима непознатим и чашама испијеним, разбијеним, у капима горким опорог вина на уснама да твоје усне не цртам у мислима. Волео бих, али ноћас те нема ту. Празним нову … Настави са читањем “Писмо у флаши испијеног вина”
Волео бих да си ноћас ту крај мене
да не морам да те тражим у облаку
кафанског дима и песмама Цигана,
да те не тражим у лицима непознатим
и чашама испијеним, разбијеним,
у капима горким опорог вина на уснама
да твоје усне не цртам у мислима.
Волео бих, али ноћас те нема ту.
Празним нову чашу, не бројим више,
девојка нека прилази и пита
сме ли да седне крај мене,
волео бих да је она ти па да седне
и одагна од мене слутнје и немире,
али није, мирис није твој, глас није твој
лик и не гледам, не морам, осећам
предосећам, ти ме се ноћас ни не сећаш.
Волео бих да ме ноћас волиш и да си ту.
Празна флаша испијеног вина
твоје име у песми Циганина
уместо мене јеца виолина, ово у мом оку
само је пијана ноћ пуна дима,
ова црвена кап на рукама је просута чаша вина
сасвим случајно здробљено стакло
сасвим случајан траг на белом столњаку
прва слова твога имена и знак бескраја.
Волео бих да ме ноћас волиш као што те нема.
Рекла си, волела си некад неког, више нећеш никог
и да љубав не знаш шта је, не знаш ништа о њој
сем да празне речи ветар носи, даљинама разноси,
причала си, на ветар си ми личила, јогунаст, помало љут
у очима су ти се смењивали ноћ и дан,
схватио сам, заробљен сам остао у ветру, у оку твом
заробљен и заљубљен, као дете преплашен.
Волео бих да ми ноћас верујеш да љубав није пуста реч.
Поново чаше вином пуним, поново исту песму
да ми свирају, да ми певају, да се докрајчим
и док још нешто од свести ми оста
узимам хартију и пишем ти писмо с поруком
да ме пустиш у свој свет да га чувам као цвет
једна кап црвена је на белину папира канула
она нека ти буде уместо завета, сведок твога човека,
јер, твој сам човек, теби припадам сад и довек.
Волео бих да знам где си да ноћас могу да одем к теби.
Не знам где си се сакрила од мене и адреса
ми непозната, сем да си ме заробила
све је мистерија остала, све сања и узаврела осећања,
не знам, па узимам празну флашу испијеног вина
и као у филму неком, заљубљен, изгубљен, луд
на писамце пољубац утиснух и уролан у флашу убацих
решен да сиђем до прве реке па нека је виреви носе
нека је неко нађе и нека ти преда и каже
како те овај лудак чека, макар чекао довека.
Буди ноћас бар у мом сну и воли ме толико колико ниси ту.
( 2018, фебруар )
