ВОЗОВИ
Имају гвоздене стазе,
којих се држе,
по којим пролазе дужине брже,
они никад не скрећу,
возови нису као људи,
увек су исти, када стоје и кад се крећу.
Има у њима необичног,
од када сам их упознао доносили су радост,
спајају градове и путнике, очи и видике,
они су приче што на живот личе,
У њима се чека да се стигне,
до драгог неког, луке срца,
онда нас поново врате,
у дане трошне, бучне сате,
волим их што клопаарају животима нашим,
што понекад у песму сврате.
© Андреја Ђ.Врањеш.