I opet je pred školom onaj mladić crni
čekao svoju devojku plavu;
da baš onu što se u klupi nestašno vrpoljila,
minute do kraja časa brojila,
a zvono nikako da zazvoni.
Šetkao je ispred škole.
Vreme mu se činilo sporim.
Čekao je nestrpljiv,zanesen,zaljubljen.
Čekao je svoju dragu.
A kad je zazvonilo zvono za kraj posljednjeg časa,
pogledom je lutao kroz gomilu đaka,tražeći nju.
A onda ju je spazio,kako mu nasmejana prilazi,
užurbanim korakom,veselim kretnjama,
licem obasjanim radošću.
Približili su se jedno drugom,
šapnuli nešto pogledima,
a onda pošli nekamo zajedno,
držeći se za ruke nerazdvojno.
Osmehnula sam se na to
i uzdahnula posle toga,
setivši se svojih želja
i svojih slatkih snova,
koji su nekima stvarnost,
a meni tako daleki.
Kako sam samo želela to isto,
a kako sam samo sama tada bila.
I nitko me nije čekao posle zadnjeg časa.
Sve jedno mi je bilo dal’ će da završi prije,
ili neku minutu kasnije.
Nitko me nije čekao,
nikome nisam žurila.
Sama sa svojim snovima i željama
gradila sam nadanja,
radovala se njima i tuđoj sreći
čekajući svoju.