Uzdrhtala, ustreptala,
stojim pored telefona.
Zvat ću, pa ipak neću,
neću il’ hoću;
idem, pa opet odustajem
i vraćam ruku drhteću.
A onda odlučih slušalicu dići,
al’se pitah tada:
“Pa šta ću mu reći?
Kako da počnem i kako da svršim?
Tko da ga zove,šta da mu rečem?”
Da mu kažem:”Halo Hary,
zbog tebe se ovde jedno srce žari?”
Da mu šapnem da ga volim?
Ipak bolje ga ne zvati
kada ne znam što kazati.
A da samo ćutim i ne kažem ništa?
Ja ga moram zvati i glas njegov čuti.
Telefon već zvoni,a ja čekam,
uzdrhtala, ustreptala.
I zvoni još jednom i netko se javi.
Htedoh reći “Hary”,
al’ ne rekoh ništa,
samo ćuteh nemo.
A kad sam drugi put čula isti “halo”,
nežan halo,Haryev “halo”,
promucah samo drhtećim glasom:
Izvinite,ja kriv sam broj zvala,
a u tom času slušalica
samo što mi nije iz ruke pala.