Дан: 17. децембар 2017.

Maska od žada-Radmila Nastić Antanasijević

Mnoga mi lica dadoše ljudi, masku od žada dade mi Bog. Pokaza odraz ogledalo laži, koštaše mnogo učenje koraka božanski hod. Obdari mene milošću žad, obasja sunce sačuva hlad. Sad smo nas dvoje, u borbi toj između ljudi, pravedni Bog. I vetar što travku povija, zna tajnu na proplanku strahova mojih, nevešti poj. To samo … Настави са читањем “Maska od žada-Radmila Nastić Antanasijević”

Mnoga mi lica dadoše ljudi,
masku od žada
dade mi Bog.
Pokaza odraz ogledalo laži,
koštaše mnogo
učenje koraka božanski hod.
Obdari mene milošću žad,
obasja sunce
sačuva hlad.

Sad smo nas dvoje,
u borbi toj
između ljudi,
pravedni Bog.
I vetar što travku povija,
zna tajnu
na proplanku strahova mojih,
nevešti poj.

To samo lažno ogledalo skriva
zabrinutost obrva kroj.
To samo žad taji
da prikrije nemir moj.
Moj stariji zavet beše
da ljudima damo prilike,
da kroz senke objave svoje slike,
namrštene i nasmejane oblike.

I sve što sam znala
zaboravih tad,
a odraz moje maske od žada,
za lica mnoga
što imadoh ja,
sakriće deo našeg neispričanog sna.

Dan je siv nebo plavo je

Osvanu jutra u kojima ne znaš ni da li si spavao. Ustaneš, a ne znaš što si ustao. Upitan pogled na sliku u koju najprije pogledaš, kao da očekuješ da ti odgovori na sva pitanja. Letimičan pogled kroz prozor. Je li dan siv, ili je sivilo samo moje ? Kao da je važno. Popijena prva … Настави са читањем “Dan je siv nebo plavo je”

Osvanu jutra u kojima ne znaš ni da li si spavao.
Ustaneš, a ne znaš što si ustao.

Upitan pogled na sliku u koju najprije pogledaš, kao da očekuješ da ti odgovori na sva pitanja.

Letimičan pogled kroz prozor.
Je li dan siv, ili je sivilo samo moje ?

Kao da je važno.

Popijena prva kafa, puna pepeljara, je li to vrijeme proteklo ?
Kuda ?

Nekako ni to nije važno.

Osvanu dani u kojima ništa nije važno, ništa smisleno.
Čak ni ko si, iako si zatvorio oči pitajući se jesi li to ti ili je neko drugi ti.

Pauza između tišine i tišine.

Molim, duplu kafu bez šećera i neka neko isprazni ova ugašena pitanja…

Još jedan pogled u sivo nebo.

Sliko, mogla bi baš i progovoriti, ne inati se.
Pričaj mi, pričaj o ćutanju.
Slušaću tišinom, tvojom tišinom.
Odgovori mi, ko sam danas.

Ljutiš me.

Otkud ti pravo da postaneš samo slika ?
Ćutljiva slika koja zvoni prkosom.

Čujem, kaplju minuti, puni se čaša satima.
Kuda li žure ?
Zar nije sat na zidu odavno stao ?

Uzdah.
Je li ovo uzdah ili samo refleksno stanje disanja ?
Koga je briga.
Mene nije.
Meni je sivo svejedno.

Sivo je dobra boja.
Da li je ?

Tišina odiše bojom očiju koje uporno ćute.
Taj dah razbija sivo i sve dobija obrise sreba.

Protestvujem !
Hoću glas, riječ, nešto !
Zagalami!
Protresi sivo neznanje purpurnom bojom znanja !
Vikni, vikni mi ko sam danas !

Izviru neki glasovi iz vanjskog sivila decembra.
Idem da se potražim u čaši bistre vode.
Minuti su bili vrijedni. Čaša je puna.

Ko zna, možda će oči sa slike progovoriti…možda.
Možda dan postane plav.

Možda.

© Nevenka Savić Alispahić

БОРИСАВ БЛАГОЈЕВИЋ ИЛИ СЛУЖЕЊЕ ПЕСНИШТВУ

БОРИСАВ БЛАГОЈЕВИЋ ИЛИ СЛУЖЕЊЕ ПЕСНИШТВУЧовекова исконска, неутажива потреба и страст за певањем, ритмом и криком снажно проговара кроз Борисава Благојевића, моравског, српског песника већ четири деценије, развијајући његов песнички дар и повећавајући углед саме поезије.Један од песника коме је песништво опсесија, насушна потреба да непосустало посредује даровану, с мајчиним млеком упијену енергију и зрачење – … Настави са читањем “БОРИСАВ БЛАГОЈЕВИЋ ИЛИ СЛУЖЕЊЕ ПЕСНИШТВУ”

БОРИСАВ БЛАГОЈЕВИЋ ИЛИ СЛУЖЕЊЕ ПЕСНИШТВУ

Човекова исконска, неутажива потреба и страст за певањем, ритмом и криком снажно проговара кроз Борисава Благојевића, моравског, српског песника већ четири деценије, развијајући његов песнички дар и повећавајући углед саме поезије.

Један од песника коме је песништво опсесија, насушна потреба да непосустало посредује даровану, с мајчиним млеком упијену енергију и зрачење – те племените метафизичке неодгонетке сваког релевантног певања.

Природни песник, који песнички мисли и у песми и изван ње. Од оних који све чега се лате, све што их окружује – претварају у стих, у поетску слику, у облик песничког мишљења, у симбол и парадигму свог виђења и пројекције света, поготово његових магистралних сегмената.

Благојевићевој поезији се верује, из ње стижу непатворени, транспарентни и сугестивни људски гласови чежње, јецаја, наде и забринутости; некада – готово: безнађа, али оног којим се читав род опомиње! Ова поезија делује благотворно,
окрепљујуће, мелемно, нарочито у оним тренуцима када изазива закључак да ни када нам измиче љубав, ни када нас изневерава доброта, братољубље (и много друго љубље), чак и нужни услови за трајање, држава, народ, па и његови најчаснији или најпозванији чувари и посвећеници – није све изгубљено!

У поезији Борисава Благојевића пева култни, митски, али и овоземаљски, пупчани, насушни део ваздашње свеколике Србије, не само средишњи, географски, моравски – и показује своју питому равничарску, али и тихаводабрегронску снагу с којом је овај народ увек рачунао, и из зла, бар за неко време излазио.

Благојевићева култивисана версификација тече природно, лако, складно и разумљиво, узбудљиво и лепо као летња Морава или плач новорођеног детета. Нигде трага од “неприродног, извештаченог и преварног”, која је својства Богдан Поповић сматрао (у својој програмској речи о песништву) нежељеним, али начелно нужним пратиоцима поезије, чак и највећих песника!

Кад је већ споменут најугледнији српски антологичар песништва, прилика је да се још једном његова чувена тврдња (“Нема добрих песника него само добрих песама”) на примеру поезије Борисава Благојевића бар релативизира: Борисав Благојевић је добар песник!

****

И још нешто, можда најважније. Благојевићеве песме не мирују у корицама његових бројних збирки. Оне су, за разлику од многих других српских песама (чак и оних антологијских!), непрестано у дејству, изложене су јавности, читаоцима, слушаоцима – и њиховом, и стручном критичком суду: оне неуморно путују Србијом и целим српским језичким простором (али и изван њега), бивају јавно изговаране, најчешће наизуст, разматране и вредноване пред бројним ускомешаним слушаоцима, заљубљеницима поезије, пред провереним жиријима – на неугасивим и вазда новоустројаваним песничким фестивалима, смотрама, свечаностима и надметањима, почев од оних најугледнијих, па све до оних народних песничких сабора што славу поезије, занимање за њу и запућивање њеним стазама распирују понекад више него многи други песнички празници са именима антологијских песника у свом називу.

Освајајући највише и најбројније награде на овим песничким светковинама и надметањима, песништво Борисава Благојевића показује не само своју снагу, одјек и вредност, него и непролазну, исцелитељску и подстицајну свежину истинске песничке речи.

Борисав Благојевић својим песништвом остварује мисију коју и херметични песник, или критичар, морају сматрати високим и ређе оствариваним дометом.


Драгослав Граочанкић

 

SENA – Milovan Petrović

(pesma za komponovanje) I senka ću tvoja biti kada šetaš gradom sama osmeh ću ti povratiti i kada si u suzama. Da te volim šta bi reklo tvoje srce kad bi znalo da li bi ti u grudima od radosti zaigralo. Sve bi dao da si moja ulepšao naše sate promenio i planetu učinio sve … Настави са читањем “SENA – Milovan Petrović”

(pesma za komponovanje)

I senka ću tvoja biti
kada šetaš gradom sama
osmeh ću ti povratiti
i kada si u suzama.

Da te volim šta bi reklo
tvoje srce kad bi znalo
da li bi ti u grudima
od radosti zaigralo.

Sve bi dao da si moja
ulepšao naše sate
promenio i planetu
učinio sve bi zate.

Da ti senka verna budem
tvoja želja ovog trena
i kroz život da te pratim
kao verna tvoja sena.

Milovan Petrović

(pesma za komponovanje. Ukoliko neko od kompozitora, ili pevača želi da otkupi autorska prava, može me kontaktirati na gmail adresu):

milovpetrovic@gmail.com

НОВОГОДИШЊА ЈЕЛКА – Милосав Ивановић

НОВОГОДИШЊА ЈЕЛКА Може се рећи да живот тече, али је једно, сигурно знајте да су јелке тачније од мајке. Увек знају када ће доћи, најлепши дани и најдуже ноћи… Кад дође вече поклони пљуште, а јелке светле као на квизу, оне су исте, а ми старимо бројећи године, неко са смехом неко са сетом. Сликамо … Настави са читањем “НОВОГОДИШЊА ЈЕЛКА – Милосав Ивановић”

НОВОГОДИШЊА ЈЕЛКА

Може се рећи да живот тече,
али је једно, сигурно знајте
да су јелке тачније од мајке.
Увек знају када ће доћи,
најлепши дани и најдуже ноћи…

Кад дође вече поклони пљуште,
а јелке светле као на квизу,
оне су исте, а ми старимо
бројећи године, неко са смехом
неко са сетом.

Сликамо јелку нему и саму,
а онда додамо тату и маму,
ми смо на крају или почетку
остаће успомена за фототеку.

Тешко је рећи шта бисмо
прво за себе пожелели,
срећа нам дође, али и оде,
љубав нас чека, али и вреба,
тражимо осмехе без цензуре,
јер само нам смеха треба.

Можемо ми на разне начине
да тражимо једно или друго,
сигурно је једино да ће
јелке олстати дуго!!!

© Милосав Мића Ивановић, Треботин
Настави са читањем “НОВОГОДИШЊА ЈЕЛКА – Милосав Ивановић”