Дан: 23. март 2015.

САМО НА ТРЕН

Oтпој ми песму што чуо није
још нико на овом белом свету,
нахрани моје илузије,
погоди стрелом сањиву мету….

Пробуди ме рајским стихом,
не, није важно, што је лаж,
као стари просјак што уздише,
шапће ми душе ожиљак….

Занеси ме ко палму југо,
заварај паучином траг,
и буди варалица знана,
чија стопала познају мој саг….

Са тобом у земљи чуда поново,
још једном за живота барем,
летећу као птица заносна,
за фатаморганом над твојим морем…
САМО НА ТРЕН….
© Миладиновић Сандра

КАО НЕКАДА

Ћутим јер мислим неће знати,
какве ме боли сада муче,
али све муке узалуд су,
срце јој убрзано туче…

Кријем јер мислим неће чути
како ми сузе на јастук лију,
-Како си дете, целу ноћ сањам
неког опасног пустахију?!-

Смејем се јер мислим завараћу,
ту брижну душу навек младу,
руку ми стегне изнанада
гледа ме са осмехом у трагу…

Певам и мислим повероваће,
веселом гласу што се ори,
-Погледај руже испред куће,
иза леђа ми проговори!-

Ех моја мати, што навек чекаш
у сенци старог јоргована,
бодриш када падам док тајно плачеш,
недаш да престанем да се надам…

Има ли те у облацима,
ил сунцу што шара мојим лицем,
жубору реке ил крошњи липа,
међ пролазницима ове улице…?!

Има ли те у овој песми,
стиховима који ме лече?
Има ли те у овом граду,
руменилу што зна да шара вече…?

Има ли те мађу зваздама,
јутру што уздахом ме буди?
Жива ми буди најмилија,
нежно ме привиј уз своје груди….
Као некада ….

(с) Миладиновић Сандра