Дан: 14. фебруар 2015.

ОСТАВЉАМ ТЕ ПЕСМИ

Као гром ме погоди са неба,
kад ми рече да ти нисам драга,
да са „модом“ не играм у пару….
Пут путујем одлазим без трага….

Боље ми је не траћити време
на некога ко не зна шта иште,
боље ми је збацити то бреме,
но са ветром делити поприште….

Шта ће мени срце без дамара,
шта ће мени очи без милости,
и те речи хладне попут стене,
што ни талас не може разбити?!

Да самујем измеђ четири руке,
кад зидови постају ми тесни….
Зар да дане поклоним надању?
Пут путујем, остављам те песми!
(с) Миладиновић Сандра

ТАКО ТИ И ТРЕБА!!!

Несанице моја ти ми ниси мати
да ме увек будиш
када уздахнем тихо
и ниси ми друга
нити си молитва
и ниси ми жеља
а познанци ми смо!

У снове ми море
шаљеш непозване
а гости ми драги
никада нису биле
кораке ми бројиш
бојиш ведре дане
играш самном смело….
Бројиш Богу дане?

И проклета јесам
што сам се предала
теби оног трена
када спознах тугу
јастуке си моје
сузама појила ,
облак си надвила
над пољем ко’ слугу….

Али, један цвет ми
још од лане ниче
испод паучине
ТЕБИ мира неда…
знам смета ти мирис
и лишће што њише,
корење што пушта
Ал’ тако ти и треба!!!!
(с) Миладиновић Сандра

У ОТКОСУ……

Тајну ми одај
плетену од месечине,
проговори моје име
и јецај нек оде у беспуће,
нек језди небом
сребрне паучине….
Убери ружу неубрану
са јутарњег длана
пробдевши до свитања….
Наточи зраком моје очи
ма где да сам…
И, нежно ме пољуби у косу
као пролећни лахор
прамичак детелине у откосу!
(с) Миладиновић Сандра