Sećam se one davnine, u svakom predelu koji sam voleo,
odvažno svojstveni kraj snova blizine, odveć hladni za leta topline,
previše bučni za moju tišinu .
Princeza usnulog pogleda,
jednog leta,
jednog mora,
ulivena u bokal sadašnjosti,
krajickom oka,
gubi talas,
ljubav visine,
sneg,
hladna toplina dodira,
boja dobijena suncem,premazana uljanim pejzažom,
slika,
svesnost moreuznog oblika,potrošeno Atlantidno buncanje,
trzaj
i pretnja da vreme bira usud.
Konacno uobličen prostor,izdajno sliči svakom podstreku lične osobine…
Vreme koje ne menja ništa sem položaj i značaj buduće memorije sećanja,
greške na kojima se ne uči,
običnost sluzbenog kajanja,
prosta,
koncertna simfonija bića .
