Дан: 17. фебруар 2012.

Borislava DVORANAC, ZAHTEVAM ISTINU

Borislava DVORANAC ZAHTEVAM ISTINU Davim se vidiš ne mogu dalje bez nje a ti ne znaš istina šta je zahtevam tražim borim se s njom ti lažima ćutiš plašim se greške nestalan neodlučan prevrtljiv kukavica koja nešto čeka dešava se nekom drugom samo će proći a ne rešava se gomila je veća nadam se proradiće … Настави са читањем “Borislava DVORANAC, ZAHTEVAM ISTINU”

Borislava DVORANAC

ZAHTEVAM ISTINU

Davim se
vidiš

ne mogu dalje
bez nje
a ti ne znaš
istina šta je

zahtevam
tražim
borim se s njom

ti lažima
ćutiš

plašim se greške

nestalan
neodlučan
prevrtljiv

kukavica
koja nešto čeka

dešava se nekom drugom
samo će proći

a ne rešava se
gomila je veća

nadam se
proradiće u tebi
i reći ćeš

zaslužio sam

a za tebe
je sve rečeno

i govorim
da sam pogrešio
i da te želim

ali istinu ne znam
a jedino nju želim
i jedino se nje plašim

znam
teram te od sebe

kako ostati
u paklu neznanja
nepoverenja

ne ćuti
reci
__________________________________
Iz zbirke pesama ,,Pastuv i srna”
– Istoimeni ciklus

Pesma: Ljudi, ljudi….!

Svi jezici sveta, reč ovu imaju Pri izgovoru na svakome jeziku Pogled isti oči blistaju A, reči toplinom peku. Priroda ga mukotrpno iznedrila Stalno usavršavajući, Ne štedeći sebe, sve mu je davala. Savršen lik, usavršen um. Zaboravi značenjereči čovek-ljudi I da je prirodni izum. Taj lik i um sebe zamisli i njemu sličnim, Da su … Настави са читањем “Pesma: Ljudi, ljudi….!”

Svi jezici sveta, reč ovu imaju
Pri izgovoru na svakome jeziku
Pogled isti oči blistaju
A, reči toplinom peku.

Priroda ga mukotrpno iznedrila
Stalno usavršavajući,
Ne štedeći sebe, sve mu je davala.

Savršen lik, usavršen um.
Zaboravi značenjereči čovek-ljudi
I da je prirodni izum.

Taj lik i um sebe zamisli
i njemu sličnim,
Da su veći od stvoritelja svog
i da nema više izuma i misli.

Nema pozdrava i reči toplih,
Nema osmeha nema više šale
A, ponestaje i dece male
U prirodi sve više ljudi starih.

Neprirodnih radionica, sve više
Svašta se tamo pravi
Nova vrsta ljudi, bolesti najviše
Celu prirodu ima da poplavi.

Manimo se rata protivu prirode
Ljubimo tlo na kojem stojimo
Ostavimo se svake nove mode
Koje nismo u stanju da pojmimo.

Okrenimo se ponovo nama, ljudima
Družimo se i volimo se svi
Ne tražite mane bližnjima
A, sve ostalo prepustite prirodi.

Duško Jovanović

Он долази

Он долази јутром Са очима које ми кажу да га волим Са очима у којима блиста предиван ум И увијек ћути а ја само желим да га загрлим Он долази одлази Он дoлази у подне Кад утихну послови и сви су за трпезом Кад сви су скупа а само он сам И ништа не каже … Настави са читањем “Он долази”

Он долази јутром
Са очима које ми кажу да га волим
Са очима у којима блиста предиван ум
И увијек ћути а ја само желим да га загрлим
Он долази одлази

Он дoлази у подне
Кад утихну послови и сви су за трпезом
Кад сви су скупа а само он сам
И ништа не каже а ја само желим да га пољубим
Он долази одлази

Он долази у сумрак
Са рукама препуним поклоњеног дана
Са рукама у којима смирује се додир
И увијек ћути а ја само желим нешто да кажем
Он долази одлази

Он долази у поноћ
Кад у сваком сну сви су једна колијевка
Кад сви спавају а он их њише
И ништа не каже а ја само желим да остане
Он долази одлази

©Мирослава Одаловић

USAMLJENOST

Kao usamljena duša lutam ulicama svesna da me niko ne čeka. U opipljivoj stvarnosti sadašnjice potreba moga tela se slama. Brišem za sobom otiske stopala, da uhode mraka ne unište jutra, i sa njima nadu što je preostala da izgubljen osmeh vratiće se sutra.

Kao usamljena duša

lutam ulicama

svesna da me niko ne čeka.

U opipljivoj

stvarnosti sadašnjice

potreba moga tela se slama.

Brišem za sobom

otiske stopala,

da uhode mraka ne unište jutra,

i sa njima nadu

što je preostala

da izgubljen osmeh vratiće se sutra.

POSMATRAM

Izjutra rano posmatram rađanje Sunca… I vidim svet sačinjen od čuda. Obasjan žutim nebeskim cvetom, poniklim daleko… iza azijskih brda. Posmatram brodove na staroj reci, nad njima poneka ptica se vine. I vidim ruku koja mi maše kroz mutan prozor zadnje kabine.

Izjutra rano

posmatram rađanje Sunca…

I vidim svet

sačinjen od čuda.

Obasjan žutim

nebeskim cvetom,

poniklim daleko…

iza azijskih brda.

Posmatram brodove

na staroj reci,

nad njima

poneka ptica se vine.

I vidim ruku

koja mi maše

kroz mutan prozor

zadnje kabine.