ТАМА
Ходамо, чутке,
Моја Смрт и ја,
Мирним кораком без звука,
У сивилу ништавила,
Мртва бол залечених рана,
Обавијена тамом мира.
Стајемо, ослушкујемо тишину,
Око нас кружи мук.
Подижем главу ка небу,
Сивило без звезда,
Не тражим ништа,
Не говорим молитве,
Не вичем више,
Не падам на колена, стојим,
Притиснут сумњом постојања.
Зоран Матић
(Прочитано: 105 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.304.466 пута)
Zorane, bez obzira što miriše na pesimizam, dobro je kazano.
Rađamo se zajedno sa smrću, ali nikako da naučimo, sa njom da šetamo. Uopšte nijesmo svjesni, da na njenim krilima živimo, dok nas ne zbaci.
Pozdrav MiicaIP
Sve su mi pesme Milice pomalo crne, a za Smrt, u pravu si, na neki drugi nacin je gledam, u sustini mislim da sam bas dosta pisao o njoj.
U pravu si Milice, o Smrti malo drugacije razmisljam od pre neku godinu a stose tice persimizma, ni ostalo mi nije vedrije napisano. Tako valjda stvaram ove reci, nikada veselo nesto nisam napisao.
Zorane, pesimizam nije štetan za poeziju, izrode se iz njega zaista velike pjesme.I nije strašno za pjesnika, ako su mu tim tonom obojene pjesme, i bolje da su one takve, a pjesnik optimista, bar ponekada.
U mojoj poeziji , ima pesimizma, jer je život taj koji nagoni, da ga preslikam u pjesmu, ali ga ja nekako uspijem zakamuflirti. Nekada i ne želim masku na istinu. Recimo jutros
Tuga
Uzalud se otimam
Proždire me neman
U čeljusti njene
Svaki dio mene
Vodič će mi biti
Do sudnjega dana
Ko da Bog ne gleda
Kolika mi drama
pozdrav, Milica IP
pa sada kada pises neke vedrije pesme, mogao bi i da ih postavis, steta sto nisu ovde …