U mraznoj noći,
Među budne dlanove
Uzimam tvoja hladna stopala
I nežno ih polažem
Među dve tople kupole pod mojom košuljom,
U udubljenje kolevke nadanja
Gde na mrtvoj straži stoji čekanje tebe
I ne veruje mi nada kad kažem:
“Noćas (i nikad) ne može doći
Hladno je ovo i za vukove”…
A ti si ipak došao,
I evo dahom ubrzanim do gušenja
Grejem ti prozeble nožne prste
Rumene od hladnoće,
Kao rani izdanci božura u martu,
I ukočene
Kao leševi sitnih ptica u snegu na stazi
Kojom sam mislila da nećeš doći:
Sibirska je hladnoća u našem spolja i unutra
U stotoj Vartolomejskoj noći iza rastanka
I zavejan je put,
Kojom se probija Reč između nas
Kroz smetove ćutanja…
A ti si ipak došao dragi,
Tu si,
I otkravljuju ti se stopala i moje srce
Dok gaziš po odluci o rastanku
I korakom (ne)pripitomljenog vuka
Ulaziš u moj odjugnuli san
Kroz špalir igličastih ledenica
Što vise sa krajeva mojih slepljenih trepavica
I tope se i kaplju, hladne i slane,
Po neslanoj šali sna o pticama i božurima,
I po meni,
Preklanoj
Vučjim očnjacima buđenja
U (bez)dan …