У зору да устанем немам воље,
Никако да одагнам мамурлук,
Са свих ме страна стискају невоље,
Не помажу ми мед ни бели лук.
Говоре ми лек да попијем,
Ал’ моје срце никог не слуша,
Већ раним јутром, чим се умијем,
Кафу ми иште моја душа.
Желела бих да живим здраво,
Ал’ ко зна шта ме на друму чека.
Црна кафо, реци ми право,
Има ли мојој души лека.
(Прочитано: 37 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.279.764 пута)