И ОПЕТ МИ ДУША СВЕ О ТЕБИ САЊА
И опет ми душа све о теби сања,
вапе нежне струне ове мандолине,
ко’ лахор лагана и полен мирисна,
сродну душу чека да је жеља мине…
Чини се да вапај одлази ка небу,
лагано постаје јецај тихе ноћи,
оне слатке речи што би хтела чути,
дал’ ће сан остати или ћеш ми доћи…?!
Знам постојиш негде испод овог свода,
сетан и занесен улицама ходаш,
чезнеш као и ја у друштву самоће
јер не желиш лажно ником да се подаш…
Уздахнеш дубоко да одагнаш стеге,
које знају често и чврсто да држе
насмејеш се друштву када чујеш име
и сетиш се једне расцветале руже…
Обоје нас боду ти оштри чувари,
што као бедеми сласт живота љубе,
кад се занесемо, себе обманемо,
бол је у грудима оно с’ чим нас буде…
И још негде тамо у цветној долини,
где ни птице нису свиле своја гнезда,
Чека један извор да река потече
Стоји једна суза сама испод звезда…
Ту сам за те увек, сваког часа, трена,
молим се за тебе, а име ти не знам,
дани беже само, а године лете,
знај до задњег часа нећу да се предам!
( с) Миладиновић Сандра