www.poezija.rs

BALERINA

O kako me je slomila laz i obmana,
vestih ruku delo, prekaljenog majstora,
zedno krv sto pije i to tako smelo!
Sta moze da usreci jednu takvu dusu,
posle pokajanja – jedan novi greh,
i tako se vrti kao balerina sve u nedogled!!!?

A, ta kap gorcine sto mi dusu gusi,
i noc sto otkriva sve da nebo vidi,
ja se ipak stidim suza i neznanja,
pa bisere prosuh pod noge nemaru,
sto ne zna za Boga i ne zna za ranu!
Posle pokajanja jedan novi greh,
i tako se vrti kao balerina sve u nedogled!!

Taj “oprostaj” ljudski, sve zbog pustog zlata,
nek zivi, nek bludi, sve to nebo vidi,
ja se ipak stidim laznoga neznanja,
i “prekoga suda”, sto nece da vidi!
Posle silnih bura i besnih valova,
pustinjom ce nici zivot iznenada,
gradice se kule do samoga Sunca,
s’ istom balerinom vratice se pravda!

© Miladinovic Sandra

LAZNA SRECA

Nedao Bog da pokleknem,
ma bolje da me nema,
nego da okovana lazima,
zivim od danas do sutra,
i dok svila mi nezno prijanja uz telo,
ja putujem neverna svojoj biti i to tako smelo!
Kakva hrabrost u belom!

Nedao Bog da mi se dive
i zavide mi aveti zivota,
neznajuci da zivim na tronu laznom,
da izgledam kao dama i imam manire,
a, da me dusa boli uvek do dna, tako snazno!
Moj dom bi bile suze pokajanja,
i gluma sto maskom pruzam svetu,
iza mene tragovi skupih prafema,
dodira i valcera do samih svanuca,
a, ja sa osecanjem kao da me nema,
gubitnik sto sija poput sjajnog Sunca,
i sto spremno kaze da je srecna zena,
dok ruku pod ruku drzi znanog stranca,
posle bezbroj flertova, il’ puke samoce,
nedao Bog da pokleknem,
zar me bas to hoce?!
Oh, koliko VOLIM TE – odzvanja planetom,
od konta do konta, “sreca” kruzi svetom!

© Miladinovic Sandra

HEJ, NEZNANCE

Sanjarila sam o tebi neznanom,
o tvom dahu, dodirima neznim,
o iskricavoj svetlosti iz tvojih ociju,
i strasti sto me obuzima!
Cini mi se da se zbilja pije,
tvoj poljubac kao zrelo vino,
opija me, tonem u dubine,
onda letim u visine divno….
Ko na atu sto jedri po nebu,
sa svezdama sapcem,
igram, disem…..na ljuljasci
ljuljam se lagano,
a, ustvari ja sve ovo pisem,
u viziji tvoga zagrljaja!
Cak i kada stihove ti stvaram,
i pitas me dokle moja masta
dopire i ima li kraja?…
Cini mi se sve to da je java!!!!
I taj dodir, cujem reci nase,
caskom tvoje, onda opet moje,
i stopala dok gaze po liscu,
stisak ruke u ruci, nas dvoje!!!!
Okreni se kad te zovem, stani!!!
Ne odlazi tako niodkuda,
ako volis, ako mi se divis,
zar je bitno sto smo maste cuda!?
Sanjarila sam o tebi neznanom,
o pogledu sto me srecnom cini,
o 1001 noci, dok ti pricam price na pucini!
Ali, java nisu sanjarenja,
a, mogla bi makar delom biti,
srodna dusa kad izroni snena,
kao cudo na dar da je salje,
za tren bi se zvezdana prasina,
na dlanove spustila da sjaje!!!
I ja dete, od zvezda satkana,
culno, tiho na zemlju bih klekla,
da uzalud ne prodje mi zivot,
hvala TEBI – ja bih nebu rekla!

© Miladinovic Sandra