www.poezija.rs

НАША – Невен Милаковић

Сјетих се синоћ, дође ми тако
Између двије сувишне туре,
Како сам оно кријући плак`о
У мрачној сали кина Културе.

И друг до мене, јак попут лава,
Смио се брецнут` и силном Месу,
Мршти се, к`о фол, боли га глава,
А видим да му се рамена тресу.

А кад се опет свјетла упале,
Рга ме: Виђи, цмиздре ка` жене,
Хајдемо неђе на пиће, брале,
Само га издају очи црвене.

И сад ме скривене сузе врате,
Између двије сувишне туре,
Уздахнем тихо: Нема нас, брате,
Ни тебе, ни мене, ни кина Културе.

© Невен Милаковић

НЕКА ЖИВИ ЉУБАВ – Мића Живановић

Ноћас ми музе нису наклоњене
на дурске акорде паучина дрема
не чује се песма, јеца виолина
уморна од туге ћути поноћ нема.

А ја не знам шта ћу ни куда да кренем
да ли да се борим или да се предам
кад попусти душа пред налетом беса
понудим јој песму да пропадне не дам.

Но све ми се чини да не могу даље
узалуд се труди стара виолина
ал као да сањам угледаше очи
у руци анђела чашу црног вина.

А из пуне чаше смеше ми се очи
ко два зрна грожђа црне очи њене
загрејаше душу озарише лице
крв ми узаврела протиче кроз вене.

Небо се отвори све се заталаса
љубим чашу вина као усне њене
знам да ми то Бахус пружа руку спаса
и мелем у руци анђела од жене.

Нека живи љубав и пева о срећи
нека лети песма пут плавих висина
нека се наздрави и нека се пије
у славу богова, љубави и вина .

© Мића Живановић

 

IDEM DA JE NAĐEM – Nikola Stojanović

Idem da je nađem, ako me prepozna
zadenuću cvetak u njen plavi pramen,
dok srce mi krpi ova jesen pozna,
iz kojeg još uvek bije stari plamen.

Idem da je nađem, ali ko zna gde je,
prečicom me vodi ono staro borje,
a usput joj berem krasne orhideje
što maglom ih kiti novo praskozorje.

Idem da je nađem, a staze su tešnje
i lišće se streslo sa plavih šeboja,
eh, gde li su sada one divlje trešnje
da ih berem kao kad bila je moja.

Idem da je nađem, a mesec je lisac,
zabljesne me sjajem ko iz zlatne česme,
a ja sam oduvek romantik i pisac,
sve te nežne vlati pretačem u pesme.

Idem da je nađem, pospan nadom novom,
sada bih uz sebe držao je čvršće,
na stazi od peska pišem zlatnim slovom,
ime ove želje što u meni dršće.

Idem da je nađem, koraci mi spori,
sećam se kad sam joj u zagrljaj pao,
opet sam na putu da prepričam zori,
kako njenu ljubav nekada sam krao.

Idem da je nađem, a vetar me nosi,
tiho uzburkava mog života vrelo,
podseti me kad smo trčkarali bosi
i kad sam na njeno mirisao telo.

© Nikola Stojanović

Pesma je po glasovima publike pobedila na pesničkom maratonu u SOKO BANJI za 2012. g.

DAN ZA SLABIĆE – Svetlana Poljak Polakova

Ponekad stanem
pred tvojim stanom
još uvek gušiš
istim duvanom,
vidim te kako
vesto je lažeš:
ne bi ti iš’o al’
moraš kažeš…

Podignem pogled
ka starom satu
svoj lanac vidim
na njenom vratu,
sluša te, gleda
verna k’o pseto,
razume: ne bi ti
tako al’ moras, eto…

Gleda te sveto,
sipaš joj piće, baš
u moj omiljeni dan
za slabiće, ti
prosipaš maglu
k’o suvo zlato:
slabići greše
al’ ništa zato

Srećna je, kaže,
što je razumeš
proguta svaka
taj smešni mamac
razume i suze zbog tebe
pred svima skriće
dok ne zna da ostaje u
danu za slabiće
………….
© Svetlana Poljak Polakova