www.poezija.rs

Moja čežnja

Beskrajna je sreća koja iz tvojih očiju sija,

uporno je tražih u tunelu tame,

svetlost kojom zračiš meni tako prija,

al’ usne nam ostadoše same.

Tražiš svilenu haljinu da prekrije srce tvoje,

pogled ti tone u daljini polomljenog sunca,

ko ti jastuk nudi kao ruke svoje,

a hrabrosti imaš poput peščanog zrnca.

Vode teku, vode zaboravljaš,

strah od cilja tebe zavarava,

svoje srce na cedilu ostavljaš,

da čami u senci zaborava.

Mlaka je boja tvoga lica,

što dane učini mi vedrim,

svojim očima pogled mi golica,

pa se u trenutku ćuti osetim setnim.

Balast pade kao kamen na moje grudi,

u noćima hladnim ko ti ruke greje,

ko te mesto jutra budi,

ko ti seme ljubavi seje.

Ostavi tragove da mru za tobom,

ne diraj ni kap moje čežnje,

rušiš kapije i sve pred sobom,

u naglom i mučnom osećaju težnje.

SAMOĆA

Opor miris mu u očima bdi,
dok gleda utonulo sunce u nebeskoj noći,
rastrgoše ga života gladni psi,
dok broji dane u pustoj samoći.

Spozna put niz obamrlu travu,
što se diže i udara do srži,
ključ traži za ukletu bravu,
kad drhtaj posta od života brži.

Greh je greha ne načini,
a već kuca za polazak zvono,
traži mira u gluvoj istini,
šta ostavi, šta je na svet don’o.

Da pobegne od neme tišine,
već kasno je jer put nije mlad,
guši ga svako zrno prašine,
za svojim snom osta samo glad.

(C) Saša Zbiljić