ZVEZDE SU MOJE DRUGE – Miladinović Sandra

ZVEZDE SU MOJE DRUGE Moje su druge noću zvezde, kada je nebo vedro i sjajno, jer san da dodje nikako neće, a, vuče nas nešto obostrano… Ko’ da smo sestre oduvek bile, na balkonu prizor opija me svu, nemo u tišini sve dovoljno je, pogled uz titraj i svod je tu!! A, noć sve dublja … Настави са читањем “ZVEZDE SU MOJE DRUGE – Miladinović Sandra”

zvezde

ZVEZDE SU MOJE DRUGE

Moje su druge noću zvezde,
kada je nebo vedro i sjajno,
jer san da dodje nikako neće,
a, vuče nas nešto obostrano…

Ko’ da smo sestre oduvek bile,
na balkonu prizor opija me svu,
nemo u tišini sve dovoljno je,
pogled uz titraj i svod je tu!!

A, noć sve dublja i jasnija,
mudrija, sjajna, a voljena,
zrela ko’ grudi buduće majke,
po kome li je krojena!?

Da dar je meni poverujem,
a, svesna sam da preterujem,
i zato ću svakom sakriti,
jer znam da neće shavatiti…

Osećaj da pripadam daljinama,
tim mističinim visinama,
da pletem srebrne konce i krojim,
u kolu s’ njima i ja se brojim!!!

Moje su druge noću zvezde,
kada je nebo vedro i sjajno,
i kada ugledam padalicu,
zaboli me i srce samo…

Plava, žuta ili crvena bila,
sija ko magija srebrnih krila,
obraduje me ko’ dečji smeh,
a, to ne može biti greh…!!!!

© Miladinović Sandra

Tužno je bilo — Marina Adamović

vetar je padao sneg je duvao a Sunce … tužno je bilo ne zbog noći ne! zbog nemoći da obuzda obrt zvezda i još puno puno toga . evo, Sunce , zaustaviću zenice . još tuguje šta preduzeti i otkud mi pravo da budem luda? obaveza! oba ……veza …………še mi kapke u čvor . suton … Настави са читањем “Tužno je bilo — Marina Adamović”

vetar je padao
sneg je duvao
a Sunce …
tužno je bilo
ne zbog noći
ne!
zbog nemoći da obuzda
obrt
zvezda
i
još
puno
puno
toga
.
evo, Sunce ,
zaustaviću zenice
.
još tuguje
šta preduzeti i
otkud mi pravo da budem luda?
obaveza!
oba
……veza
…………še mi kapke u čvor
.
suton i mrak

kamin(n)gs

OČI BOGINJE – Miladinović Sandra

OČI BOGINJE Takve oči ima samo boginja, takvo telo puno strasti, glas što i sirene krasi… Dal’ postoji takvo biće što prisustvom opija!? Takve ruke samo su za bisere, a, dodiri fine niti zlata, kretnju kakvu ima samo labudica bela smela… Dal’ postoji takvo biće, što i nebo inspiriše! I kada bi htela, da li … Настави са читањем “OČI BOGINJE – Miladinović Sandra”

boginja

OČI BOGINJE

Takve oči ima samo boginja,
takvo telo puno strasti,
glas što i sirene krasi…
Dal’ postoji takvo biće
što prisustvom opija!?

Takve ruke samo su za bisere,
a, dodiri fine niti zlata,
kretnju kakvu ima samo
labudica bela smela…
Dal’ postoji takvo biće,
što i nebo inspiriše!

I kada bi htela, da li bi smela,
ta sto je lepša od sna?
I kada bi mogla, da li bi htela,
ta što zbori sa zvezdama?…
svoje lice da pokaže,
te divne oči što sve kažu,
slobodu nude i ljubav
vrelu poput vulkana,
Krije se….
To joj je “MANA”…
Daleko u sablasnoj pećini,
živi sama…
U mislima retkih sto veruju,
u neizmerne lepote požrtvovanja,
smiri se…a, i ona ljubav sanja…
Dokle!?

© Miladinović Sandra

Ja sam…. — Marina Adamović

ne mogu biti precizna ni u kom pogledu – eto – ne mogu ja sam ateista paganka …… možda nuspojava suvozemnog prostora ? ko bi to znao – ja? ne! to sam – što sam ako uopšte i je sam bitno je samo da ću postati (po sebi) najvažnija koštana srž zamku fosila poet skog … Настави са читањем “Ja sam…. — Marina Adamović”

ne mogu biti precizna
ni u kom pogledu – eto – ne mogu
ja sam ateista
paganka
…… možda
nuspojava suvozemnog prostora ?
ko bi to znao – ja? ne!
to sam – što sam
ako
uopšte
i je
sam
bitno je samo da ću postati
(po sebi) najvažnija
koštana srž
zamku fosila
poet
skog oseća
ja
–
razuma – ne – nipošto!

kamin(n)gs

MOJI SU ODLAZILI DO GROBLJA — Marina Adamović

…. u unapred naznačene dane Otac bi navlačio frak – a majka pelerinu preko kućne haljine Tik-tak tik-tak šepurilo se moje srculence Najzad sama i slobodna – dugonoga skica za kometu u (ha, rima!) letu Šta su tamo radili? Ja sam pokopavala žiške i čistila nadgrobne kapke – Mama, ti nisi najnormalnija! Da, skidala bi … Настави са читањем “MOJI SU ODLAZILI DO GROBLJA — Marina Adamović”

…. u unapred naznačene dane

Otac bi navlačio frak

– a majka pelerinu preko kućne haljine

Tik-tak tik-tak

šepurilo se moje srculence

Najzad sama i slobodna

– dugonoga skica za kometu u (ha, rima!) letu

Šta su tamo radili? Ja sam

pokopavala žiške i čistila nadgrobne kapke

– Mama, ti nisi najnormalnija!

Da, skidala bi pelerinu

oblačila sako za ” Izvolite, 2 kapsule 3 puta na…”

“Molim, kako, kao, neje mi jasno, kukuu, što ću sg?”

– Mama, ti si stvarno umobolna..

– Mama, šta je za večeru?

– Uh, čoveče, kasnimo, ….groblje čeka i čeka

Prilepljena nonšalancija

– a kancer priprema užinu…

– Mama, ti si najdraži stvor na planeti!

– Ispričaj mi bajku kad me povedeš …u svoje omiljene…muzeje

– Hoću, sine

hoću…

Okrenula je glavu, i ja sam svoju , po zakonu žiška sa nadgrobnih kapaka

3..2…1..

zavesa se spušta

Psi nagrizaju iz Pseuda

grizite, nâ

– i ja sam , po nasleđu, luda

oblačim se

svlačim

izlazim na pozornicu

godinama uigravana

10-9-8-7

mater im!

šutnem brojke i praznoverja

ja

najbolji poeta

Odeljenja za mometalno privezane naklonike psihodelije

kamin(n)gs

HALJINE ISTINE – Miladinovic Sandra

HALJINE ISTINE Samo da znam istinu sam htela, i izmedju redova sada je citam, ona ko vila prelepa zena, a, za dusu niko je i ne pita!!! Bela haljina od ciste svile, naslucuje njene bujne obline, a, kosa duga valovita, ona sve prozre, nikada ne pita!!! Ziveti za istinu nije lako, ponekada od nje pogled … Настави са читањем “HALJINE ISTINE – Miladinovic Sandra”

aaaaaa

HALJINE ISTINE

Samo da znam istinu sam htela,
i izmedju redova sada je citam,
ona ko vila prelepa zena,
a, za dusu niko je i ne pita!!!
Bela haljina od ciste svile,
naslucuje njene bujne obline,
a, kosa duga valovita,
ona sve prozre, nikada ne pita!!!
Ziveti za istinu nije lako,
ponekada od nje pogled prezriv,
korak unazad britak ko sablja
zaboli trzaj i uzdah jeziv!!!
Znam da greske uci pameti,
istinu tako pridobijas,
setas sa njom cvetnim stazama,
i zrake sunca primas i odbijas!!!

Samo da cujem istinu sam htela,
od srece da poletim i od cuda,
i da se sa njom sprijateljim,
pa budem mudrija od ljudskog suda!
A, ona sedi u zalivu,
oseka i mir vladaju svuda,
vazduh mirise kao tajna,
lavanda i ruzmarin govore kuda…
I nogom krocih da dotaknem nebo,
ona ustade brzo ko srna,
znam nisam spremna da odgovorim,
ali, zato tu su njena dva oka crna!!!
Spusti mi ruku nezno na rame,
pokaza tamo obale put,
kaze davno jednom na horizontu,
isprljala je haljine skut…
Tad shvatila je da mora poci,
mora prastati i kada boli,
rane je bolne cesto paraju,
ali, ljudske duse silno voli…

Rece mi…
ZATO SE BORI!!!

© Miladinovic Sandra

Posleponoćni mir – Miro Beribaka

Posleponoćni mir . Noć je donijela mir! Tek povremeno začujem bat bojažljivih koraka mojih misli, dok tumaraju kroz prošlost tražeći spas, nadu da će svanuti, tražeći iskru, kojom će planuti… ugarak! . I …, dok moje boli i moja snaga borbu vode, prsa u prsa, borbu do krvi, ravnodušnost me plavi, ostajem po strani i … Настави са читањем “Posleponoćni mir – Miro Beribaka”

Posleponoćni mir

.

Noć je donijela mir!

Tek povremeno začujem

bat bojažljivih koraka

mojih misli,

dok tumaraju kroz prošlost

tražeći spas,

nadu da će svanuti,

tražeći iskru,

kojom će planuti…

ugarak!

.

I …, dok moje boli

i moja snaga borbu vode,

prsa u prsa, borbu do krvi,

ravnodušnost me plavi,

ostajem po strani

i nije me briga

koje će nadjačati,

hoće li svanuti ili ne,

hoće li jutro zajutriti

ili pobjeći od mene,

negdje daleko

gdje pogled ne zalazi

i sakriti od mene

praskozorje nadno,

od mene koji se praskozorju,

niti nadam, nit’ ne nadam…!

.

I opet bat,

sve glasniji i glasniji…

To moji porazi

i davni osmjesi,

zajedno, ruku pod ruku,

vraćaju se iz niotkuda,

i govore,

-Odspavaj malo, jutro samo što nije-!

.

Miro Beribaka

CIKLUS – FEBRUAR 2013. 26 — Marina Adamović

u pustinji bih živela – naravno – bila bih oaza na Marsu bih živela – svakako – Egziperi bih bila u centru Zemlje bih živela – eruptivna – bila bila plamena nijansa živela bih svuda i uživala ali ja sam ovde i i i tako mrtva rođena zamišljam šta bi bilo da sam ideja ideje … Настави са читањем “CIKLUS – FEBRUAR 2013. 26 — Marina Adamović”

u pustinji bih živela
– naravno –
bila bih
oaza

na Marsu bih živela
– svakako –
Egziperi
bih bila

u centru Zemlje bih živela
– eruptivna –
bila bila
plamena nijansa

živela bih svuda
i uživala
ali
ja sam
ovde
i
i
i
tako mrtva rođena zamišljam šta bi bilo da sam ideja ideje o zrncu nade kosmosa –
astra bih bila
da !
poetska…

kamin(n)gs

JA NE POSTOJIM – Miladinovic Sandra

JA NE POSTOJIM Znam nestacu veceras dok treperim, sve radosti i tuge titraju u meni, i nocni sviraci sviraju do zore, umorni od pesme, a misli me more… Uvek kralj si bio olujnih svanuca, a, nisi znao sta je morska voda, ni ljubav kada ti ispuni sva pluca, zaboravljao si i ime svog broda… Pomahnitalo … Настави са читањем “JA NE POSTOJIM – Miladinovic Sandra”

CRVENO

JA NE POSTOJIM

Znam nestacu veceras dok treperim,
sve radosti i tuge titraju u meni,
i nocni sviraci sviraju do zore,
umorni od pesme, a misli me more…

Uvek kralj si bio olujnih svanuca,
a, nisi znao sta je morska voda,
ni ljubav kada ti ispuni sva pluca,
zaboravljao si i ime svog broda…

Pomahnitalo si skupljao bisere,
koje si kidao svuda gde god odes,
reci kitnjaste ko guste cipke,
mirisi bordela svuda gde god prodjes….

I dal’ je istina da zivot je varka,
ako ga ne zivis pricajuci s’nebom?!
Dal’ toliko boli, kao mene sada,
to, kako me majka odhranila hlebom?!

Dal’ lazi da krpim, oprastam i cutim,
mudro gledam, nemo, radi bitisanja,
kanem tiho kapi suza i zamutim,
reku koja tece bez mog postojanja!?

Znam nestacu veceras dok treperim,
kao plamen svece dok molitvu zborim,
kada dahom ugasim taj trenutak srece,
prestacu i dane zivota da brojim!

JER JA NE POSTOJIM!!!!

© Miladinovic Sandra