Добродошли!
Dala je pomoć za mladića obolelog od leukemije. Krenula napred, zastala, vratila se, zagrlila dete koje je hodalo sa njom. Pogledala još jednom sliku borca za život i jedva čujno dodala Naš šestogodišnji rođak on on isto ali nema nade nema Puno sreće želim Vašem … Obe smo proklele nešto ćutke i osmehnule se … Настави са читањем “POETSKA KRATKA PRIČA – TRN …. Marina Adamović”
Dala je pomoć za mladića obolelog od leukemije.
Krenula napred, zastala, vratila se, zagrlila dete koje je hodalo sa njom. Pogledala još jednom sliku borca za život i jedva čujno dodala
Naš šestogodišnji rođak
on
on
isto
ali
nema
nade
nema
Puno sreće želim Vašem …
Obe smo proklele nešto ćutke i osmehnule se devojčici
u
divnoj
ružičastoj
suknjici od mašte
ТРЕНУТНО…. Испод ових трепавица крију се ластавице веселе немирне птице селице, свакога јутра се вину до свода, као до најближег, рођеног рода! А, црне купине их чекају на повратак, њихов маестрални валовити долазак…. Тамо на дну очне дупље где се скупљају меморисане слике као струне ћуте…. Не чују се….чекају минуте што слуте!!!!! Дланови мојих руку … Настави са читањем “ТРЕНУТНО…. – Миладиновић Сандра”
ТРЕНУТНО….
Испод ових трепавица крију се ластавице
веселе немирне птице селице,
свакога јутра се вину до свода,
као до најближег, рођеног рода!
А, црне купине их чекају на повратак,
њихов маестрални валовити долазак….
Тамо на дну очне дупље где се скупљају
меморисане слике као струне ћуте….
Не чују се….чекају минуте што слуте!!!!!
Дланови мојих руку мекани и влажни,
док расипају капи по лицу варалици,
жељни су нежности до изнемоглости,
као крила да осете струјање ваздуха,
јер живот нису сенке или лажне куле,
ни карневали препуни маски…
Оне невидљиве, али дуге струне,
опроштај нуде болу да заспи….
А, река емоција линијом живота,
са судбином се враголасто шали,
од палца до малића крију се кораци,
поскок и окрет што душу мами!!!!
Мостови ми требају и озарена лица,
пријатељ што већи да победимо непремостиво,
јер ови дланови и ластавица
дар су вечности, а моји тренутно!
© Миладиновић Сандра
Snežana Davidović (Donji Milanovac – Beograd) * * * Ako se desi da prepoznam svoje oči na nečijem nebu znaću da je taj neko moja ikona kojoj jedino smem da verujem.
Snežana Davidović
(Donji Milanovac – Beograd)
* * *
Ako se desi
da prepoznam svoje oči
na nečijem nebu
znaću
da je taj neko
moja ikona
kojoj
jedino smem
da verujem.
Tačno u 5 sati, tek je svanulo, on je otkucao poruku i mobilnim je poslao. Vratio se krevetu, legao obučen (kao i nekoliko sati ranije), ali nije zaspao. Senke na zidu postajale su sasvim jasne slike praznine njegovog života. Svetlost, koja je ulazila kroz zatvoren prozor, pokazivala je da se nema šta izdvojiti iz ponoćne … Настави са читањем “(POETSKA KRATKA PRIČA) ADRESA — Marina Adamović”
Tačno u 5 sati, tek je svanulo, on je otkucao poruku i mobilnim je poslao.
Vratio se krevetu, legao obučen (kao i nekoliko sati ranije),
ali nije zaspao.
Senke na zidu postajale su sasvim jasne slike praznine njegovog života.
Svetlost, koja je ulazila kroz zatvoren prozor,
pokazivala je da se nema šta izdvojiti iz ponoćne pomračine.
Okrenuo se na drugu stranu.
U sebi je odbrojavao sekunde, minute, sat, dva…
čudna tišina je letela od poda do plafona
i vraćala se prekrivši ga kao pokojnika.
Telefon mu je ispao iz ruke.
On je pao s kreveta.
Tačno u 9 sati, vrisnuo je.
P.S. Vrisnuo je jer se uplašio tihog zvuka mobilnog pod jastukom.
I prazne senke su pale od straha, i Sunčevi zraci su se podvukli pod krevet. Pod drhti od straha – ali zemljotres je bio na onoj drugoj hemisferi kojoj je poslao SMS.
Sve je počelo davne hiljadu devetsto šezdeset devete ili dve hiljade prve, druge, pete… Nije važno; počelo je. Ljudi su se okupili, slušali, gledali, još puno toga preduzimali za vreme trajanja toga. Takav se događaj beleži kao vrlo bitan. Ubeležiću. Hoću. Zapisala sam kada je počelo sve (sa puno upitnika i trotačkica), na kakav je … Настави са читањем “KRATKA POETSKA PRIČA — VERBUM SCRIPTUM”
Sve je počelo davne
hiljadu devetsto šezdeset devete ili
dve hiljade prve, druge, pete…
Nije važno; počelo je.
Ljudi su se okupili, slušali, gledali, još puno toga preduzimali
za vreme trajanja toga. Takav se događaj beleži kao vrlo bitan.
Ubeležiću. Hoću.
Zapisala sam kada je počelo sve (sa puno upitnika i trotačkica),
na kakav je prijem naišlo dešavanje (ljudi, pogledi, osluškivanja);
posebno je bitna tanka crvena pruga preko oblaka koja je dala znak
“jesen je na pomolu”.
Mogu zaključiti sledeće:
ja sam pesnik, nisam prozaisa, ali
obožavam mešavinu lirsko-epskog akvarela
i njime podvlačim ovaj bitan datum.
Multos verbum liberat metu…
Me quoque…
Me
Prvo što je izgovorila bilo je “Otac mi je na samrti” Zatim je odahnula bilo joj je lakše podelila je sa mnom ono što nikome nije smela priznati Sada hoda stazom gleda u ljude gleda u život Da uskoro će biti na samrti ona
Prvo što je izgovorila bilo je “Otac mi je na samrti”
Zatim je odahnula
bilo joj je lakše
podelila je sa mnom ono što nikome nije smela priznati
Sada hoda stazom
gleda u ljude
gleda u život
Da
uskoro će biti na samrti
ona
Prvo što je izgovorila, bilo je “Otac joj je na samrti” Zatim je odahnula bilo joj je lakše podelila je sa mnom ono što nikome nije smela priznati Sada hoda stazom gleda u ljude gleda u život Da uskoro će biti na samrti ona
Prvo što je izgovorila, bilo je
“Otac joj je na samrti”
Zatim je odahnula
bilo joj je lakše
podelila je sa mnom ono što nikome nije smela
priznati
Sada hoda stazom
gleda u ljude
gleda u život
Da
uskoro će biti na samrti
ona
Negdje, iza mračnih visina Prigušena bjelina mračnih visina sudjena je svima, čemu onda strah, odletjeće duše povr’ dalekih planina, a od naših tijela, ostat sitan prah! Da se za njih ne zna, uz boli i jauke, odbaciće duše premorena tijela, kô što ljudi bacaju habana odijela, a nejasan Neznan, kô majčine ruke prigrliće … Настави са читањем “Negdje, iza mračnih visina – Miro Beribaka”
Negdje, iza mračnih visina
Prigušena bjelina mračnih visina
sudjena je svima, čemu onda strah,
odletjeće duše povr’ dalekih planina,
a od naših tijela, ostat sitan prah!
Da se za njih ne zna, uz boli i jauke,
odbaciće duše premorena tijela,
kô što ljudi bacaju habana odijela,
a nejasan Neznan, kô majčine ruke
prigrliće nježno svakoga od nas,
da nam spere boli i daruje spas!
A naše će duše, pred Svjetlošću pasti,
moliti za oprost, prvi put iskreno,
ogoljene do stida i bez zrna oholosti,
do poslednje suze kajati se bolno!
Miro Beribaka
Saznah li trijumf gordosti i srama Posejah li seme Nade u srcu zore Neka mi oproste Svetlost i Tama Za bol slavlja što nagosti tvore. Čuh li pesmu u ćutnji kamena Nazreh li suzu u osmehu deteta Neka mi oproste Sunce i Sena Za bol nevinosti i bedu uzleta.
Saznah li trijumf gordosti i srama
Posejah li seme Nade u srcu zore
Neka mi oproste Svetlost i Tama
Za bol slavlja što nagosti tvore.
Čuh li pesmu u ćutnji kamena
Nazreh li suzu u osmehu deteta
Neka mi oproste Sunce i Sena
Za bol nevinosti i bedu uzleta.
Dušo,ptico mala, Što drhtiš u travi Da li je i tebe sumnja otrovala Ili strepiš od nebesa plavih? U senku se skrivaš Zgaziće te noga U kapima vode i ti vodna bivaš Bežiš od pogleda,reči ,Boga. Stremila si nekad Do zvezda visoko Za svetlošću htela,prezirala pad. Dušo ,ptico mala, Da podjemo gore ,dokle seže oko … Настави са читањем “*** Radenko Nastić”
Dušo,ptico mala,
Što drhtiš u travi
Da li je i tebe sumnja otrovala
Ili strepiš od nebesa plavih?
U senku se skrivaš
Zgaziće te noga
U kapima vode i ti vodna bivaš
Bežiš od pogleda,reči ,Boga.
Stremila si nekad
Do zvezda visoko
Za svetlošću htela,prezirala pad.
Dušo ,ptico mala,
Da podjemo gore ,dokle seže oko
Slutim jedna zvezda za nas je zasjala.