Добродошли!
I opet će osmeh peći Gde teskoba ruke širi I opet će maskarada Pijanoga,mračnoga sklada. Kočije će opet doći Pahuljama izvezene I drhtaće krotkost sama I igraće valcer Sene. I nikoga neće biti Da pokrije skute dana Umiraće rajske ptice U suzama,u suzama.
I opet će osmeh peći
Gde teskoba ruke širi
I opet će maskarada
Pijanoga,mračnoga sklada.
Kočije će opet doći
Pahuljama izvezene
I drhtaće krotkost sama
I igraće valcer Sene.
I nikoga neće biti
Da pokrije skute dana
Umiraće rajske ptice
U suzama,u suzama.
To je bilo doba kada pisma više nisu postojala, osim u muzejima i porodičnim albumima. Takođe, bilo je to doba kada su se ljudi hranili vazduhom, opijali kišom, odlazili na posao u uniformi ptica selica. Možda se neko , još uvek, seća tih godina kada je svet bio deo univerzuma. J0utros sam čula mahanje krilaima … Настави са читањем “STUDIJA GALAKSIJE — Marina Adamović”
To je bilo doba
kada pisma više nisu postojala,
osim u muzejima i
porodičnim albumima.
Takođe,
bilo je to doba kada su se ljudi hranili vazduhom,
opijali kišom,
odlazili na posao u uniformi ptica selica.
Možda se neko , još uvek, seća tih godina
kada je svet bio deo univerzuma.
J0utros sam čula mahanje krilaima pred očima,
otvorila ih i ugledala –
pismo!
“Misli” su mi na dalekom putu;
jesam znatiželjna (slučajno se setih tog izraza)
ali, otvoriću ga kadaa mi se one (ko??)
budu vratile.
Neverovatno,
ali na pameti mi je (“pamet”… to je..”to?”) i
rečenica (?)
“ovo je pismo o nagradi za životno delo pesnika”
P.(e)S.(nik?)
Pismo je bilo krilato, pa sletelo u bezdan
(a gde bi drugde kad ga vakuum ne privlači?)
i niko ga, nikada nije više video,
osim moje pete dimenzije – dimenzije Brotigana,
sećate se? Ričarda?
Da… e, toga se i ja sećam …
“SEĆANJA”???
kamin(n)gs
Snežana Davidović ŠTA ĆU S DANOM? Šta ću s današnjim danom, šta on sa mnom smera? Možda me ni taći neće, možda će me pustiti da snivam, da se mučim, ili će me prenuti iz mojih dubina i vraški me uvući u svoje uvale?
Snežana Davidović
ŠTA ĆU S DANOM?
Šta ću s današnjim danom,
šta on sa mnom smera?
Možda me ni taći neće,
možda će me pustiti da snivam,
da se mučim,
ili će me prenuti iz mojih dubina
i vraški me uvući u svoje uvale?
СУЗА Не умем да мрзим, прогутам патњу као невољу, лаж као пелен… Моје срце само волети зна, а, смејем се и када ме суза гуши до бола…. Да ли је велика или мала, да ли је моја или твоја, нечија…? Одакле снаге за лице среће мени и овај сјај у очима? О, када небо порумени, … Настави са читањем “СУЗА – Миладиновић Сандра”
СУЗА
Не умем да мрзим,
прогутам патњу као невољу,
лаж као пелен…
Моје срце само волети зна,
а, смејем се и када ме суза
гуши до бола….
Да ли је велика или мала,
да ли је моја или твоја, нечија…?
Одакле снаге за лице среће мени
и овај сјај у очима?
О, када небо порумени,
ја чашу бола разбијам,
као весељак усред крчме,
а, жедна земња све упија…
Даје ми моћ и одговор даје…
па свањивам тако ноћима…
са тихим музиком у очима..
Не умем да мрзим,
та саветлост у мени истина,
смањује се и повија,
и као свећа затрепери,
па опет плане као буктиња!
Помислим тај бич у руци да имам,
али, слику не довршавам,
та претпоставка се за трен скамени,
па у прах сруши као пустиња!
Ја срећу туђу осмехом “плаћам”,
и знам многи помисле шта ли ћу са тим?
Да ли сам луда, па се склоне?!
А, ја озарена наставим….
И опет суза та у мени,
као да је барка, доплови…
И радујем јој се, о грехоте….
Као пролеће када озелени….
Душе ме дотичу, као да сам магнет,
и мржње канџе осетим, и
анђеоски очи неке,
у једно склопим па размрсим!
Да, сви смо рођени
да кроз боли учимо, патимо, венемо,
па будимо се….
Да, сви смо рођени да од искре стварамо живот
и волимо се….!…
или у тмину склонимо се?!
Понекада нема је, задрема, ућути,
а, ја пребледим као зид…
Без сузе не могу да се отмем брзаку,
ма, ни да коракнем и оздравим!
© Миладиновић Сандра
Gle!vlati trava na vetru se njišu I teku sati Juče smo bili tu A sutra već više nas nema Nemoj stati Sa visina ptica krikom nas prati I svija se u oku paučina. Nemoj stati. Možda iza sedam gora,i mora Postoji sunce,i jedna reka Što na tebe čeka U svitanje ,možda ćeš i ti Na … Настави са читањем “*** Radenko Nastić”
Gle!vlati trava na vetru se njišu
I teku sati
Juče smo bili tu
A sutra već više nas nema
Nemoj stati
Sa visina ptica krikom nas prati
I svija se u oku paučina.
Nemoj stati.
Možda iza sedam gora,i mora
Postoji sunce,i jedna reka
Što na tebe čeka
U svitanje ,možda ćeš i ti
Na raskršću dalekom
Osmehuta, i tudja biti.
Kako su pogledali njen prvi rad, saglasno su šapnuli “Talenat”. Ništa nije čula, ništa osetila, samo se vratila u prvobitni položaj: vlažne pantalone (zbog slabe bešike), vlažno lice (zbog otoka na očima), vlažne ruke (zbog vlažne kose i temena) – sve je smestila u vlažnu stolicu. Zvonilo je za kraj nastave; nije ustajala. Učitelj je … Настави са читањем “TALENAT — Marina Adamović”
Kako su pogledali njen prvi rad,
saglasno su šapnuli “Talenat”.
Ništa nije čula,
ništa osetila,
samo se vratila u prvobitni položaj:
vlažne pantalone (zbog slabe bešike),
vlažno lice (zbog otoka na očima),
vlažne ruke (zbog vlažne kose i temena)
– sve je smestila u vlažnu stolicu.
Zvonilo je za kraj nastave;
nije ustajala.
Učitelj je prišao,
ona položila glavu na sto.
“Šta je, Leona?”
“Ništa, ništa,
mogu li samo još malo da ostanem?
Pišem priču na temu koju ste nam zadali?”
Učitelj je shvatio da joj nije dobro,
seo preko puta i dodao:
“I ja sam pisao u školi domaće, znaš?”
“Stvarno?”
“Da, Leona..ali.. to je bilo drugo vreme;
kuće su nam bile puste i hladne;
sada je drugačije; tvoji te čekaju,
brinu se i možda će doći ovde?”
“Druže učitelju, mogu li…”
” Možeš, Leona,
ja izlazim prvi, a ti
kad vidiš da me nema”
Poslušala ga je,
izašla je za njim i bacila pogled iza :
“Da li ću uvek o tome pisati?”
“Nažalost, da..
nažalost..
ali i na sreću tvojih čitalaca”…
čula je iz dubine simptoma psihofizičkih oboljenja.
Žao mi je talenta
kamin(n)gs
KROZ ŽIVOT-Latinka Djordjević Kroz život pružiti sansu otpevati prećutano treptati sa ranom na duši, isplesti neispletene ljubavi. Zvezdano nebo čuvati od olujnog mora, sa smeškom voleti sve oko sebe, kroz život. © Latinka Djordjević ПРОСЛАВА 700 ГОДИНА МАНАСТИРА БАЊСКА Живомир Миленковић Године 1313. после Христа Велики српски краљ Стефан Урош Други Милутин Подиже манастир Бањску … Настави са читањем “Pesme nedelje augusta 2013 – bira Lepa Simic”
KROZ ŽIVOT-Latinka Djordjević
Kroz život
pružiti sansu
otpevati prećutano
treptati sa ranom
na duši,
isplesti neispletene ljubavi.
Zvezdano nebo
čuvati od
olujnog mora,
sa smeškom voleti
sve oko sebe,
kroz život.
© Latinka Djordjević
Године 1313. после Христа
Велики српски краљ
Стефан Урош Други Милутин
Подиже манастир Бањску
Обновљени храм посвети
Светом Стефану великомученику
Заштитнику династије Немањића
У седам векова буре и олује
Храм је растао у висине
А палили га и разарали
Злотвори бројни и тирани разни
Турци га џамијали, рушили,
Шталили, скрнавили
Коначно почела је обнова
Стигло монаштво из снова
Лета Господњег 2013. 15. августа
На празник Светог Стефана
Прослава 700 година манастира Бањска
Окупио се бројни Српски народ
Али где су професори, научници, уметници
И други угледни Срби са Косова и Метохије
Каже ми Синиша пријатељ овдашњи
Било би више света
Да није оних издајника и лажнобораца
Што седе у првим редовима
А народ их презире и куне
Митрополит Амфилохије славни
Даде благослов да свечаност почне
Сачувајмо Србију и Косово њену главу
Јер нема тела без главе и душе
Србија је цела, а не само Београдски пашалук
Никола Селаковић министар правде
Одржа учено слово из главе и без папира
Александар Вулин затражи јединство и слогу
Оцу Данилу игуману Бањске
Поклони копију Милутинове хрисовуље
Која се чува у Цариграду
На Босфору славном граду
У славу Светога краља Милутина
Српства и Исуса Христа
Певала је и играла младеж из Лепосавића
Наступили су сјајни глумци
Харизматична дама Јасмина Стојиљковић
Ненад Јездић
Небојша Дугалић
Прелеп програм увелича
Владика Атанасије Јевтић
Запева песму
Јечам жела Косовка девојка
Пророчански објави завет
Косово је Српско
Било
Биће
Ко доживи видеће
За све госте ручак посан
Беху тамо и министри
Веља Илић и Братислав Петковић
И још неки званичници из Престонице
Дуга колона мерцедеса оде за Београд
Пратили их ЕУЛЕКС и КПС
Бањска утону у ноћ
А сироти народ оде у неизвесност
Коју им доноси сутрашњи дан.
© Живомир Миленковић
MI SMO PTICE …Peko LALIČIĆ
Nadlećem sebe i tebe u sebi
poda mnom procvetalu
tamnokosu
snežnu
podivljalu
lastarim nad tvojim virovima
prostreljen
i kopnim na tvojim grudima
pokošen
vetrokos
go
i bos
natkriljujem te
natkriljuješ me
vrela i znamena
pitka od stopala do poslednjeg
pramena
i svićeš u plamenu
uz lomaču napojena
i budiš petlove da rosu gaze
prevrću otkose
brda preturaju
da poletiš van sebe
nada mnom
na mene
da bezglavo o nakovanj bijemo
damari da pucaju
vino da poteče
brzacima
šljivicima
proplancima
u visine
među ptice
nadlećeš me u venčanici od
behara
zavičaj mi u zenice seliš
da povilenim
dom da sagradim
bez kamena i maltera
kao u bajci
da svićemo
sa pticama da se nadmećemo
pesmu raznosimo
da ptice budu mi
a mi ptice
Raspleti kose .
Razlij osmeh.
Hodi mi snom.
Dete u meni spi.
Spi bol.
Raspusna da si .Ne boli
Presvetla.
Otrov da si.Celi.
Hodi mi snom
Raspleti kose . Razlij osmeh. Hodi mi snom. Dete u meni spi. Spi bol. Raspusna da si .Ne boli Presvetla. Otrov da si.Celi. Hodi mi snom
Raspleti kose .
Razlij osmeh.
Hodi mi snom.
Dete u meni spi.
Spi bol.
Raspusna da si .Ne boli
Presvetla.
Otrov da si.Celi.
Hodi mi snom
Борислава Дворанац О Н Скаче са теме на тему прича о свему ужива у игри љубите га љубите али он је мој слуша ме нежно одреда све створен за мене друге љуби мене дозива љуби их драги љуби љубим те уснама њиховим ____________________________ (,,Ишчезли цвет”, Бранково коло, Сремски Карловци, 2012.)
Борислава Дворанац
О Н
Скаче са
теме на тему
прича о свему
ужива у игри
љубите га
љубите
али
он је мој
слуша ме нежно
одреда све
створен за мене
друге љуби
мене дозива
љуби их драги
љуби
љубим те
уснама њиховим
____________________________
(,,Ишчезли цвет”, Бранково коло,
Сремски Карловци, 2012.)
СЕНКЕ Тражим опроштај за сузе, а не зна им се броја, за грешке у корацима и лутања без боја… Тражим опроштај за остављену чашу црног вина, за сузу и руку пружену, мирисну као ружа са висина… Тражим опроштај, боље рећи молим… за сваки мој грех нек камен проговори…. Тражим опроштај за ноћи несанице, за грешне … Настави са читањем “СЕНКЕ – Миладиновић Сандра”
СЕНКЕ
Тражим опроштај за сузе, а не зна им се броја,
за грешке у корацима и лутања без боја…
Тражим опроштај за остављену чашу црног вина,
за сузу и руку пружену, мирисну као ружа са висина…
Тражим опроштај, боље рећи молим…
за сваки мој грех нек камен проговори….
Тражим опроштај за ноћи несанице,
за грешне мисли што лете као птице…
Знам жив сам човек, али милост тражим,
и за ону траву што пољем погазим…
Што тражим смисао, а желим још брже,
да одвојим трн од расцветале руже!!!
За реку живота што тече ми телом,
не, не сматрам ово неким тајним велом,
али, знам било би ко еликсир пиће
милост да умије ово крхко биће…
Исток, јутро свиће, Сунце,
шуми лишће, чујем жубор реке….
Милост брише сенке…..
© Миладиновић Сандра