|
ОМАЖ – НА КРАЈУ – Томислав Милетић
Полако истиче све наше време, Некима ће нови дан да дође, Је ли ти жао што тако беше, Ни за чим ја не жалим, Молитва последња када престане, Кроз руже ћу ти опроштај дати, © Томислав Милетић |
23.04.2014. Културни центар Крушевац – СТВАРАЛАШТВО Томислава Милетића *ПРЕД ВРАТИМА ЗАТВОРЕНИМ* Видео: ОКРУГЛИ СТО; КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ*
Вечерас смо овде да се подсетимо на дело недавно преминулог Томислава Милетића, учитеља, хроничара и књижевника… Да се подсетимо на његово свестрано и свеобухватно стваралаштво које је већ оставило неизбрисив траг и које ће тек сјајем бојити књижевно небо Србије* – рекла је на самом почетку водитељка програма Јелена Ђорђевић.
КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ – Борисав Бора Благојевић
КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ
Уснула ме у по ноћи студен зима окована снеговима
У амбаре и кошеве сјатиле се птице сојке
Крај лисице чучи пилеж у тору се близне овце
Месец оштрим српом српи лепе жене и девојке
Изнад села бесни вуци и вампири зубе оштре
Ћаво се на оџак криви устремио па таласа
Небо још не раздањава маглу бритвом да засечеш
Виле косе не чешљају сем тишине нигде гласа
У штали ми краве музне све у јасле поседале
Из рогова тече млеко да котлајке све прелије
Теле сису и не тражи кратку штрангу замашћује
У коломаз црни тонем све ми јесте и што није
На троношцу деда седи лулу пуши браду брије
Жезлом струшком ватру џара разбуктава старе бриге
Шљивова му грана за врат изџикљала од раније
Из варница пишти багрем и пење се на вериге
Баба ми је крај губера и свилену бубу свлачи
Плетићкама задње клубе на разбоју плете нити
Утулила светлост лампе боранију љуска жуту
У вариво воду сипа кад једемо да смо сити
Отац је на дрвљенику у пањеве будак тупи
И разапет у две бразде од вечери до сванућа
И у јарам поломљени бичују га старе газде
На три ћошка подупире на четвртом пукла кућа
Мајка ми је на потоку из кладенца скупља сузе
Обрамицом јури змије даждевњаке да затрује
У купице да пресипе белим платном да покрије
Умива се. Сва у црно обучена и шамију забрађује
Настави са читањем “КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ – Борисав Бора Благојевић”
Или иди, или остани – Мишко Плочић
Или иди, или остани
Или иди, или остани
Буди с њим, или ми се врати
Ал само знај нек ти је јасно
Добро пази да не буде касно…
Добро знај, ако одеш с њим
Ја и ти, готово је с тим
Разбиће се љубав наша
Ко пијанцу чаша…
У љубави нема компромиса
Има само среће или туге
Кад се двоје растају
Увек криве једни друге…
Нећемо моћи бити пријатељи
После љубави, нити другови
Остаће само нека сећања
И понека суза мања или већа…
Ljepota neizgovorenog
Tišino, imaš najljepše ime.
Najljepše, sve dok ga ne izgovore.
Tišino, noćas ti zavodljivo šušte haljine.
Tišino, tvoje ruke grle najnježnije.
Tvoje usne ljube najiskrenije.
Tišino, tebi poklanjam one riječi najslađe
Riječi što gube moć kad se izgovore
Kao što i ime tvoje gubi od ljepote
Kada ga usne neke prozbore.
Tišino, budi tu, zagrli me
Ne idi, neka ti ime zaborave
Neka te dugo od mene ne odvede
Slatkih usana zov.
Ostani, ne idi, budi tu i ogrni svoj plašt
Sakrij me pod skute svoje
I ne daj da me otrgnu.
Čuvaj me, kao što mati čuva
Jedino čedo svoje.
Tišino, imaš najljepše ime
Koje kao i sve ljepote
Traje dok ga usne ne izgovore.
O tebi tobom
tebi tobom
što ljubimo zvezde
poklanjam sebe
sobom
i ostajemo ljubav
sve dok volimo
postojanje nas
tebe tobom
uzimam sebi
sa sobom
ПРВИ СУСРЕТ СА БОГОМ
Као малено дете играо сам се маштом,
бројао звезде сјајне и жељан био свега.
Нисам волео сумрак који са тамним плаштом
хара по нежној души, бојао сам се Њега.
Била је на сред собе, краћа јој једна нога,
столица трошна, стара на којој капут „стоји”.
Зарудила је зора, на њој угледах Бога!
Затварао сам очи, спознао да постоји!
Сваког смо јутра потом баш као стари знанци
у соби старој, трошној гледали један другог.
Ћутали сложно оба, на крају, к’о незнанци
„разишли” се без речи и без погледа грубог.
Иако више нема собе, ни столице старе,
знам да ме увек прате те очи благе, снене
И у невољи свакој кад сви ме занемаре,
надамном стално бдије, јер Он је део мене!
Pesma iz žute knjige
I sve je kao bez smisla;
Mnogo laži i trača,
svaka reč kao na umoru.
Moj su život samo korov
i drača;
Lek za dušu, ubogu;
Duša je sama.
I da sad umrem,
a ne mogu!
postati svetlost,
a da nisam bio tama.
Naše mesto
Srećemo se uvek na istom mestu,
u isto vreme, u istim predelima.
Na mestu gde se kraj veže s početkom.
Neki to zovu – beskraj, neki iluzija.
Ja to zovem – naše mesto,
mesto gde se čuje neizrečeno,
gde se dodirne nedodirljivo.
Srećemo se na stanicama
u kojima nema perona
putujući bez karte i pasoša
prelazimo najudaljenija mesta,
bez prepreka, bez nezgoda.
Srećemo se nezaustavljivim koracima
žureći jedno ka drugom
najbržim sredstvom prevoza,
putujemo brzinom svetlosti,
nepgrešivo sledeći samo trag karte
duboko ucrtan tu – u mislima.
Srećemo se – misao je nezaustavljiva.
Мали принц
Васионом успомене протичу као река
само сазвежђе пса уме да чека верно
У сјају звезда капи просутог млека
Небо облачи најбоље вечерње одело
Месец му на ревер као значка слетео.
док блиста из праћке испаљена комета
Мали принц је за ноћ од чежње оседео
и сећао се пољубаца као ватромета
Заљубљен је остао у мирисну Ружу ветра
као у шкољку што тајну му у ухо рекну
Не заклињи се никада као на верност Петра
Што усне кажу, лажљиве усне и порекну
Дукат Сунца златним зраком Зору купа
она нага у загрљај пада новом Дану
Трагом издаје и крста изнова срце ступа
венцем љубави и трња да вида стару рану