ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ – Никита Леонтjев

 ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ

О, моја српска сестро, нек сунце теби сија,
Нек воли те земља, мени најмилија.
Твој поглед красни уништи мрак,
Твоја је колевка – сунчани зрак.

Нисмо још се срели… А ја ћу доћи
У земљу српску, дајем ти реч!
Хоћу да видим босанске ноћи,
А београдске сам видео већ.

Чекам наш сусрет, сестро ми мила,
Надам се да он ће бити дуг.
Нек само напред нас носе наша крила,
И нек свој осмех даће нам југ.

Хладно је јутро, пуно је злата
Сунчаног, небесног… Жута је зора…
Колико још је остало сата
До нашег сусрета, до одмора?

Настави са читањем “ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ – Никита Леонтjев”

У вихору лутања – др Милан С. Марковић

У вихору лутања

Лепоту њену од мене су скрили,
к`о благо што се вековима чува,
нису се надали, нису ни снили,
да бура ипак изненада дува…

Раскошну душу тровале су приче,
правила тешка, животна надања,
све приче једна на другу личе,
бесциљна лутања, жеље, сањања…

Вихори мисли баш у тешком трену,
из дубине душе као оркан крену,
само поглед један спознао би све…

На пољима плавим, цветним… О радости,

далеко од туге, живота и стварности,
у загрљају њеном живео бих сне…

Настави са читањем “У вихору лутања – др Милан С. Марковић”

МОЈЕ – Андреја Ђ. Врањеш



МОЈЕ

Из лепоте отеран,
имао тајни бајни,
открио ми једну чедну.
Моје је ускост људска,рече,
људи не знају,
 због тог моје,
 цели живот да се боје.

Настави са читањем “МОЈЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

БЕЛА КУГА – Миљко Шљивић

Заседала радна група,
да разреши проблем века,
завладала „бела куга“,
на видику нигде лека.

Почела је дискусија,
решење се сада тражи:
Како проблем да се реши?
или мало, да се бар ублажи.

Дискусија креће прва:
„Да држава даје дрва,
кад` пахуље зими веју,
да се деца тад` огреју“.

Каква дрва, паре треба,
доста деце траже хлеба,
за исхрану треба храна,
и простор великог стана.

Сада политичар стари:
„Законом решити ствари,
наредба решењу води,
ко ће колико да роди“.

Текле су приче у дану,
један виче други се љути,
„млатише они празну сламу“,
само Миша мудро ћути.

Он је стегнут, некако блед,
сад је на њега дошао ред,
он што пуно деце има:
шта ли рећи присутнима?

Миша уста па се закашља,
онда гласно да се чује:
„Ако хоћете више деце,
увести рестрикцију струје“.

LICENTIA POETIKA – ПЕСНИЧКА СЛОБОДА – Андреја Ђ. Врањеш


LICENTIA POETIKA – ПЕСНИЧКА СЛОБОДА

ПЕСНИК МОЖЕ ДА МЕЊА ИЛИ ИЗМИШЉА ПРЕМА СВОЈИМ СХВАТАЊИМА И ТЕЖЊАМА

Песницима је у њиховој ВИЗИЈИ песничког остварења допуштено да створе своју слику код одабира мотива, стилских изражајних средстава, тема, виде што други не виде или нису у стању, због тога факта читаоци понекад криво тумаче поезију гледајући, доживљавајући догађаје, осећања, песникову фантазију на прозаичан начин, идентификујући се са реченим, искривљујући смисао песникове решености да лично прикаже својим унутарњим. Из тог разлога поезија није опипљива материја, она је имагинација песниковог личног и као такву је треба сагледавати. Шта је песник хтео да каже он ће рећи користећи се пренесеним значењем, стилским изражајним средствима, најчешће су то метафоре, персонификација, ономатопеја. Дакле да би испунили песнички задатак песници морају имати потпунију слободу, песник према својим тежњама обликује песму, наравно увек се придржавајући одређених уметничких закона и захтева, све скупа одређује успех или неуспех.

Настави са читањем “LICENTIA POETIKA – ПЕСНИЧКА СЛОБОДА – Андреја Ђ. Врањеш”

Деда и вртић – Миљко Шљивић

ДЕДА И ВРТИЋ

Имам једну идеју.
Мислим да је у реду:
„Да не идем у вртић,
већ да пошаљем деду“.

Не зна он да се игра
а и играчке нема,
па се зато ја плашим,
да биће ту проблема.

Проблем биће и већи,
кад се ручак сервира,
јер деду дечји ручак,
може да изнервира.

Зато сада размишљам,
да не буде проблема,
место деде у вртић,
ићи ћемо ја и Лена.

Настави са читањем “Деда и вртић – Миљко Шљивић”

СЕЋАЊЕ – Ђорђе Секулић

СЕЋАЊЕ

У подне врелог јулског дана
сунце је негде на пола пута
да обиђе нашу планету,
ни птице небом не прелећу,
нема облака да залута
да на час сакрије небеску свећу.

У халаду Дунавског парка
крај бисте Мике Антића,
нас двоје загрљени
седимо поред шумарка,
уживамо у миловању ветрића
у некој причи занесени.

Гледамо поред процвалог ириса
неке веселе сватове
како по парку лутају,
два лабуда Иса и Биса
истежу своје вратове
док по језеру плутају.

Стари сват се гега у ходу
као под теретом кљусе,
можда га жуљају ципеле нове,
деца бацају кокице у воду
купљене на киоску код мусе
на углу Дунавске и Змај Јове.

Седимо на клупи испод платана,
сунце своју топлоту сеје,
причам приљубљен уз њено тело
о месецу и звездама,
на то се она грохотом смеје
док руком брише знојаво чело.

Ужарен бетон топлоту зрачи,
мада седимо у дубокој сени
лепи се блуза за тело од зноја,
нама баш ништа то не значи,
седимо чврсто загрљени
вољена моја и ја.

Настави са читањем “СЕЋАЊЕ – Ђорђе Секулић”