PROFESOR EMERITUS DR RADE BOŽOVIĆ O STIHOVIMA „SVETSKOG BOLA“ SAŠE MILIVOJEVA
PROFESOR EMERITUS DR RADE BOŽOVIĆ O STIHOVIMA „SVETSKOG BOLA“ SAŠE MILIVOJEVA
Produženi i opominjući jecaj Saše Milivojeva nas uvek iznova tera na to da brižno razmišljamo o svetu u kome živimo. Ali svet je za pravog literatu previše malen, mora se planetrano ophoditi prema njemu. Ovi Sašini stihovi ne izlaze iz Panove frule, oni jecaju iz Rumijevog naja, vrsti itočnjačke svirale. Oni kao da nam ponovo govore opasnu uznemiravujuću Rumijevu, islamskog filosofa i pesnika, stih rečenicu: „Ne sedaj pod drvo sa onim koji te ne razume, sedaj samo s onima koji te poznaju i razumeju“. Sedaj samo pod voćke u punom cvatu, od sad.
Saša moj, teško je u ovim suvim, pustošnim vremenima biti pesnik. To je kao penjati se uz axis mundi, uz nevidljivi nebeski stub koji nema kraja. Nebo je visoko, a zemlja tvrda. Lako je popeti se uz drvenu banderu – tu su uzengije. Ali vredi, i može se, popeti uz pomoć univerzalnih misli i žestokih reči. Znam Saša, da si žarko želeo da nađeš prave reči za savremena lutanja užasno zbunjenog sveta. Uspeo si kad je reč o temama, ali kako naći prave, nepatvorene reči za užasno uzbudljive teme? Uspeo si, često, da nas ganeš mislima, iako si ponegde gušio reči nepotrebnom rimom… I tu mi ličiš na Rumijevog slavuja koji je sleteo na bodlju ruže, ali je ipak pevao. Nisi se uplašio trna. Iako po trnju gaziš. Tvoj jecaj nije u Volterovom vrtu, on je nebeski vapaj u paklu. Za onog Ko je spreman da ga čuje.
Dakle, u ovom vrtoglavom i zbunjenom svetu Jupiter i Venera se grle, ali, srećom, postoje ljudi koji ne veruju da su čovek i magarac pametniji od čoveka. Saša, to si zapazio. Valja boriti se protiv tog otrova što je, kako kažeš, „na Planeti reptila, brdo ljudskih leševa“. Hoćemo li ih sahranjivati u kartonskim kovčezima, kao u Britaniji za vreme Drugog svetskog rata?
Prof. emeritus
dr Rade Božović
.
萨沙•米利沃耶夫, Saşa Milivoyev, サーシャ・ミリヴォエフ, Sasha Milivoyev, साशा मिलीवोएव, Саша Миливойев, ساشا میلیوویف, Saša Milivojev, Σάσα Μιλιβόγιεφ, Sasa Milivojev, Sacha Milivoyév, Sascia Milivoev, Sasza Miliwojew, Sacha Milivoev, Sasha Milivojev, ሳሻ ሚሊቮዬቭ, Саша Миливоев, Саша Миливојев, ساشا ميليفويف
SAZRIJEVANJE – Mirko Popović
ТУЖНА ПЕСМА
Покушаћу написати песму
У ноћи светлосјаја,
док дуга сазвежђе љуби
И месец свира на виолини
Оставићу иза себе звезде
у ноћној тишини
Сва залудна пристаништа
И животне промашаје,
нек не остане ништа
Да на поплочаном путу љубави
Љубим стихом сањара свог
Што у загрљају недостајања нежно спава
Загрлићу сваки тон његове песме
Јако, најјаче да се не настане птице зломислице
Да по нашој љубави не жању суву трава
да лете лептирице
Не знам хоћу ли умети и смети
Чаролију мелодије душом написати
Или само потрошити време
Гордог усамљеног галеба
Што чежњиво чека
На обали немирног мора и чекаће довека
И кад се загледам у крајолик неба
Сваки пут ми друга слика,
слика драгог ми лика
Плашим се очи да затворим
Јер постоји у мени и ране ми лечи
Нека тамна дубина коју не знам да точим у речи
Док се песма расцветава у мирисе ноћи,
mоја звезда тихо пева
“Молим те опрости”
у ноћ тихо прозборим
Хоћеш ли доћи
Тужна је и претужна
моја песма,
о, моја младости.
KLATNO ŽIVOTA
Kad utihne klatno životnoga sata,
poću mila Bogu da okajem grehe;
Ne želim jabuku voljenog mi brata,
želim samo pesmu, vedre ti osmehe.
Pa povorka tiha kada grobu krene,
neka noga tvoja tada meni kroči;
ti obriši suze za mnom prolivene,
i zauvek nežno zaklopi mi oči.
Tad kraj groba klekni, uzmi čašu vina,
prelij groba moga, suvu ilovaču;
kad domu se vratiš čuvaj našeg sina,
ne daj da oči mu ikada zaplaču.
Neka dovek sjaje ko što sjaje tvoje,
kroz njega anđele živimo nas dvoje.
autor
Jovica N. Đorđević
ДАЛЕКИ ДОДИР
Гледам те очи топле и меке,
Како ме зову на заветни грех,
ако приђем превише близу,
починићу какав погрешан корак,
и да бол исплива
лавином срама,
да друго ми ништа непреостаје…
Но, да побегнем.
Не могу љубити,
плаветно зеленило неба
и одузети му среће жар.
Не могу, а желим горети у светлуцавом пламену,
и грејати душу промрзлу
од студи бола.
Шаптања,, и плама речи,
које никоме изговорити
нисам смела
или нисам желела,
да ђаволу том
подарим се цела.
Не видим у ваздуху
тмурном те очи ,драге,
магла прашине заробила ми срце, незасићено лепота.
Жеља је превелика
да се љубав сједини,
и да се дочека,
и пре воље процват пролећа,
не знајући у пристојности романтике,
колико би било реди,
за речи и разговоре.
И шта, остаје мени несретници,
да нестанем у дану.
У интригама живота,
што су искушења пред мном била,
што одолех гресима ђавољег соја
и не пођох у ред грешника.
Одлазим на крај света,
без среће и наде,
у маглу неповрата,
јер пожелех љубав
и смирај сна,
не разликујући сан од јаве,
заробљена и заручена прстеном самоће.
На вечном растанку нашем,
читај мили, ово писмо,
а ја ћу бити у рају,
где ме чека нови живот,
и где ћу чекати тебе…
Не буди ме мили,
док додире среће сањам,
као лист мио и чио,
могао би бити весео наш далеки додир.
VRETENO VREMENA
Neću da se ofarbam –
bele vlasi moje, tako će postati istorija.
Oslikaće pređen put,
dok ne smognem snage
oduvati mesec i Sunce.
Pričaće o meni…
I ocrtanom pečatu mog putovanja,
spevaće pesmu nanizanu notama za gitaru.
Labavo vezane heklane pletenice,
prelivaću razmućenim balzamskim sirćem.
Rezbaren ostavljaju trag,
i blag dan – i tuge
na vretenu dragih uspomena.
Prkositi neću samoće vetru,
u radosti i pokajanju,
nit’ ću usvajatiplavičaste nijanse raja,
kako ne bih bila zaboravljena u očima potomaka.
Iznutra zagnjurena u svoje hvatače snova.
Spoljašnost breme teškog tega,
nabujala novim letom mladih lasta.
Umoriću se jednom od proleća
i ostaviti slovo u mastilu sećanja,
kada odlasku tom dođe vreme.
LJULJAČKA PRED SAN – Mirko Popović
Zagrli me, ispred nas teče put
večernja rumen prebire po harfi
s onim tko glasa nema
odvezuju se užad
da obalu napustimo
DRUGI PIŠU: KURIR – Rusko srce na srpskoj zemlji – Sv. Roman
U manastiru Svetog Romana -RUSKO SRCE NA SRPSKOJ ZEMLJI: Održana pesnička manifestacija Sećanja na Rajevskog (FOTO) KURIR
Povodom obeležavanja godišnjice pogibije ruskog dobrovoljca u Srpsko – turskom ratu – pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog u manastiru Svetog Romana održana je kulturna manifestacija “Sećanja na Rajevskog”.
Održan je pomen N. N. Rajevskom, kod njegovog groba, gde i danas počiva srce velikog srpskog prijatelja, položeni su venci i cveće, a zatim je održan kulturno umetnički program “Rusko srce na srpskoj zemlji”.
Pukovnik Rajevski je poginuo u srpsko – turskom ratu 1876. u Gornjem Adrovcu, kao dobrovoljac u Srpskoj vojsci, a bio je inspiracija velikom Tolstoju za lik Vronskog u epohalnom romanu “Ana Karenjina”.
O knjizi su date vrhunske ocene: „Najbolja knjiga svih vremena.“ Washington Post.
„U Ani Karenjini Tolstoj je dao izuzetnu psihološku analizu ljudske duše, vrlo duboko i snažno, s realizmom umetničkog opisivanja koji dosad nismo imali“.
Fjodor Dostojevski. „Najveći društveni roman čitave svetske književnosti.“ Tomas Man. „Jedna od najvećih ljubavnih priča u svetskoj književnosti.“
Настави са читањем “DRUGI PIŠU: KURIR – Rusko srce na srpskoj zemlji – Sv. Roman”
MALA SKRIVENA RADOST – Mirko Popović
Podmlađivane proljećima
I uzaludnostima
Tvoje su ruke zaspale.
Настави са читањем “MALA SKRIVENA RADOST – Mirko Popović”