www.poezija.rs

Стрепим сваки пут док удишем дах,
да ваздух који дишем, огадиће мраз.
Стрепим и кад по чаиру лутам,
ти оживећеш, а ја нећу бити будан.

Стрепим да ти име казујем,
проклињем живот и туђе авлије.
Стрепим да моја нећеш бити,
ти оживећеш у некој дугој причи.

Стрепим и док људе лажем,
откриће ми срца слабост.
Стрепим јер ме нећеш стићи,
ти оживећеш, а ја морам ићи.

Стрепим да стрепиш и ти,
моје боли, моја очајања.
Стрепим да ти тело под земљом клизи
ти жива умиреш, а ја мртав живим.

Стрепим да чаир куне,
моје боли, изјутра слави.
Када одеш и душа се сломи,
три че раке копати.
Једна за дете, наду и снове,
друга за живот, што пребрзо оде.
Стрепим да у трећој, ти вечно сниваш,
ја ћу крај тебе, без имало стида.
А након тога, гробару не броји,
наше душе, стихом опоји.
Опоји, па нас у живот врати,
моје песме, изнад гроба спали.

Веселин Мандарин

Када болест заволи снове,
поквариш ли сан у жељи да ме отпеваш,
отпеваш и чврсто ми ухватиш длан.
Узбијеш се покрај мога стола,
нежно се дигнеш у висине,
висине, где бол не крсти људе.

Када болест заволи дане,
пожелиш ли гласа да чујеш,
или је и теби доста галаме,
галаме, што те изјутра буди.

Када болест заволи мајке,
пожелиш ли са њима да одеш,
одеш, и међу свете почиваш.
Или је и теби доста суза,
суза, што те изјутра квасе.

Када болест заволи тужне,
пожелећу и ја са тобом да одем,
одем, на непознате стазе,
непознате и од очију сакривене,
сакривене и преко главе затрпане.

Веселин Мандарин

Не желим да ми ветар отвора врата,
па на сваки шум да се будим.
Не желим да дочекам старост,
у којој мртвака у себи будим.

Да ми је да живим,
живим, само један дан као човек.
Псето нисам у овом животу,
пробудите ме ако залајем.

Не желим да пијем рујно вино,
да се правим, да се добро спрема.
Не желим да лажем мајку и оца,
син вам живи од данас до сутра.

Веселин Мандарин