Добродошли!
nisam znala šta ću tada od kreveta do prozora i zaključanih vrata mrzela sam pisce koji stvaraju po navici i meri . navukla sam zavese da ne svane drama i hodala kô sumanuta nadutih očiju . lažem lažem sve sam znala ali bilo me je strah da iskažem tugu ……………….. kô velike i kaljave i … Настави са читањем “O bolu — Marina Adamović”
nisam znala šta ću
tada
od kreveta
do prozora
i
zaključanih vrata
mrzela sam pisce
koji stvaraju
po navici i meri
.
navukla sam zavese
da ne svane drama
i hodala kô sumanuta
nadutih očiju
.
lažem lažem
sve sam znala
ali
bilo me je strah
da iskažem tugu
………………..
kô velike
i kaljave
i ranjene
pse od slame
ПЕКО ЛАЛИЧИЋ СРБИЈО, ТИ БАР ИМАШ СЕБЕ Теби из песме теби из бајке из вечности и успаванке теби песмо изнова рођена црни белег дају јер не знају да у тебе улази небо оковима незнано пред тобом малом сатканом од кости и ватре живе савест човечанства је пала јер није знала да ти ни зли ветрови … Настави са читањем “ПЕКО ЛАЛИЧИЋ, Из циклуса ,,ЂАВОЉЕ ВРЕМЕ””
ПЕКО ЛАЛИЧИЋ
СРБИЈО, ТИ БАР ИМАШ СЕБЕ
Теби из песме
теби из бајке
из вечности
и успаванке
теби песмо изнова рођена
црни белег дају
јер не знају
да у тебе улази небо
оковима незнано
пред тобом малом
сатканом од кости
и ватре живе
савест човечанства је пала
јер није знала
да ти ни зли ветрови
ни помрачени умови
грабљивица
ништа не могу
јер сви ми ка небу стремимо
временимо
бременимо
и спас у спасењу
отечества видимо
да се сербска слава не помрачи
да јачи буде
ко је умирати свика’о
Србијо,
ти бар имаш себе
и вид доброг вида
да за главу виша
ка истоку крочиш
и у беле се књиге преселиш
да обелиш истину
о завери против цвета
кога увелог желе
пред којим је
и савест човечанства пала.
. niko me ne zove niko ne svraća a i da zove nisam kod kuće ćuti Marina ne odaj se oni traže slavne face svakako ja pisem besmrtne pesme koje kopaju najdublju jamu o, krezuba amin
.
niko me ne zove
niko ne svraća
a i da zove
nisam kod kuće
ćuti
Marina
ne odaj se
oni traže slavne face
svakako
ja pisem besmrtne
pesme
koje kopaju najdublju jamu
o, krezuba
amin
Ne..nisam ja pesnik… i mojim putem ne kroče poete… Lutajući kroz šumu realnosti, pronađoh tek niti tihe sete! I zaustavih se na tom trenutku, kao očajnik bez nade za spas… Koračam smelo pognute glave, tiho pevušeći onu staru… „računajte na nas“! Ne, nisam ja pesnik… tek slučajni prolaznik kroz šumske zeleni! Lutam i gubim se … Настави са читањем “Nisam ja pesnik…………..Ksenija”
Ne..nisam ja pesnik…
i mojim putem ne kroče poete…
Lutajući kroz šumu realnosti,
pronađoh tek niti tihe sete!
I zaustavih se na tom trenutku,
kao očajnik bez nade za spas…
Koračam smelo pognute glave,
tiho pevušeći onu staru… „računajte na nas“!
Ne, nisam ja pesnik…
tek slučajni prolaznik kroz šumske zeleni!
Lutam i gubim se bežeći…
…. iza leđa mi riču divlji jeleni!
I spotaknuh se…nesvesno…polako…
ostadoh bez reči…nema…poput smrti!
Ustadoh jer alternative nema…
…mora se dalje živeti!
Ne, nisam ja pesnik…
…tek učitelj kroz život druge da uči!
Moje carstvo su moja deca,
moji cvetovi i svetlost u noći!
Jutro . znala sam da zvezda neće izdržati krike . Ponoć . još jedan skok u otrovne grudi
Jutro
.
znala sam
da
zvezda
neće
izdržati
krike
.
Ponoć
.
još
jedan
skok
u
otrovne
grudi
Da ne poverujes! Sreli smo se, a bolje da nismo! U ocima ti videh neki neobjasnjivi sjaj, za tren sam se zanela i tako, prodje – dan, pa jos jedan dan….. Sreli smo se, a bolje da nismo, ti mi tugom oboji svanuca, za tren suza kanu mi iz oka, al’ zivot … Настави са читањем “DA NE POVERUJES! -Miladinovic Sandra”
Da ne poverujes!
Sreli smo se, a bolje da nismo!
U ocima ti videh neki neobjasnjivi sjaj,
za tren sam se zanela i tako, prodje – dan,
pa jos jedan dan…..
Sreli smo se, a bolje da nismo,
ti mi tugom oboji svanuca,
za tren suza kanu mi iz oka,
al’ zivot je vredniji od toga!
Ispred mene hodas, ja zastajem,
nebih da mi oslusnes korake,
za tren trzaj predje preko lica,
al’ sakrih ga ko vesta glumica!!!
Ispred mene hodas, ja zastajem,
zamisljam da hodam drugim gradom,
za tren stade, okrete se meni,
spustih pogled, svojstven samo zeni!
Stojim tako kao okovana,
iluziju srusi mi sred dana,
pogledah te, ti se osmehujes,
pruzam ruke –da nepoverujes!!!!!
Sta ucinih –da nepoverujes!?
© Miladinovic Sandra
Ubili su me jednim potezom sulude svesti, ne pozdravih se ni sa nebom,ni sa zemljom… Ućutah glasno i vrišteći zanemeh dok smejali su se…oni…preglasno! Ubili su me,a da to ipak možda nisu hteli, oprostih im svaku bol, tugu i žal… Iščeznuh iz osećaja postojanih i mrzlih dok smejali su se…oni…naglas! Ubili su me, i hvala … Настави са читањем “Smejali su se…………………K.A.”
Ubili su me jednim potezom sulude svesti,
ne pozdravih se ni sa nebom,ni sa zemljom…
Ućutah glasno i vrišteći zanemeh
dok smejali su se…oni…preglasno!
Ubili su me,a da to ipak možda nisu hteli,
oprostih im svaku bol, tugu i žal…
Iščeznuh iz osećaja postojanih i mrzlih
dok smejali su se…oni…naglas!
Ubili su me, i hvala im za to!
Ni tragovi na putu ne ostaju zauvek.
Nestadoh u trenutku i nigde me nema…
dok smejali su se…oni…zaglušujuće!
Ubili su me i ne plativši smeh,
račun života uspostavlja neko drugi…
Bila sam tu- sad me nema više
dok smejali su se…oni…za sve!
ОЛУЈА Олуја… пристигла је ненадано… светлост пара црнило неба… ударци грома немилосрдно убијају сањиви свет! Небо је испустило сузе… Плач над уморним тренутком живота… Потапајући и последњу оазу мира и спокоја… Нестала је даљином без осврта! Олуја… Хук ветра кроз опустошено грање… Тек понека заостала кап лењо низ окна гмиже… Пролеће је…буђење ипак стиже! (C) … Настави са читањем “Олуја – Ксенија Алексић”
ОЛУЈА
Олуја…
пристигла је ненадано…
светлост пара црнило неба…
ударци грома немилосрдно убијају сањиви свет!
Небо је испустило сузе…
Плач над уморним тренутком живота…
Потапајући и последњу оазу мира и спокоја…
Нестала је даљином без осврта!
Олуја…
Хук ветра кроз опустошено грање…
Тек понека заостала кап лењо низ окна гмиже…
Пролеће је…буђење ипак стиже!
(C) Ксенија Алексић
PONEKAD Ponekad zateknem sebe samu prepuštenu mislima upućenim vama. Pitam se gde nam je nekoć bio kraj, svetlost oko nas, a daleko tama! Ponekad sećanja preplave istinu, dok život plovi i dalje oko mene. Pitanja postoje- odgovora nema, u sebi nosim samo uspomene! Ponekad u snu- živim kao nekada, tako lako-sve se čini normalnim. Budim … Настави са читањем “Ponekad – Ksenija Aleksić”
PONEKAD
Ponekad zateknem sebe samu
prepuštenu mislima upućenim vama.
Pitam se gde nam je nekoć bio kraj,
svetlost oko nas, a daleko tama!
Ponekad sećanja preplave istinu,
dok život plovi i dalje oko mene.
Pitanja postoje- odgovora nema,
u sebi nosim samo uspomene!
Ponekad u snu- živim kao nekada,
tako lako-sve se čini normalnim.
Budim se, k*o da umirem,
stvarnost napunjena činjenicama košmarnim.
Ponekad pitam za vas- stari moji drugovi…
moji dragi prijatelji…da li su vama noći duge?
Kako li je sada živeti
s one strane duge?
Ponekad je mnogo boli i straha
za sve one dane prošle.
Pitanja mnogo dok odgovora nema…
…brojim dane…godine…ONI PROLAZE!
(C) Ksenija Aleksić
ŽIVOT JE Život je isuviše kratak za sanjare i lutalice Umorne putnike kroz maglovite predele… Тrenutak postojanja u ništavilu laži, prevara i boli, Dok dušmani predano nanose duboke rane i rezove. Život je isuviše kratak za izgubljene duše, Za duga skrivanja u vlastitom biću. Tišinom prekrivene uzburkane emocije… Nad pučinom postojanja nova jutra tek sviću! … Настави са читањем “Život je – Ksenija Aleksić”
ŽIVOT JE
Život je isuviše kratak za sanjare i lutalice
Umorne putnike kroz maglovite predele…
Тrenutak postojanja u ništavilu laži, prevara i boli,
Dok dušmani predano nanose duboke rane i rezove.
Život je isuviše kratak za izgubljene duše,
Za duga skrivanja u vlastitom biću.
Tišinom prekrivene uzburkane emocije…
Nad pučinom postojanja nova jutra tek sviću!
Život je isuviše kratak za mržnju, tugu i bes.
Isprepliće se misao sa realnošću dugom…predugom…
Postojati i biti samo svoj…tako dalek tuđim pogledima…
Plutati neodrživim trenutkom postojanja.
Život je naizmenično smeh i plač u istom trenu,
Borba i čekanje u nepreglednom redu sa početkom…a bez kraja.
Nevidljivi udarci verno vrebaju iz svakog ugla postojanja…
Visoko…gore…nedostižni su vrhovi neostvarenih ideala!
Život je isuviše kratak za izgubljene trenutke postojanja,
Za svaki uzdisaj i ispuštenu suzu po prašnjavom putu surove realnosti.
Oblutak sreće negde postoji i nežno ga na dnu potok umiva,
Samo hrabro…treba ga pronaći..jer on-na javi-umorno sneva!
(C) Ksenija Aleksić