Категорија: Uncategorized

ТРАЖИМ…

ТРАЖИМ…

Тражим…
Кап воде на нечијем длану,
мелем за тешку, непреболну рану.
Један осмех што душу лечи,
да ми срце рањено излечи.
Загрљај да ме од невоље сакрије,
додиром нежним да ме обавије.
Једну руку, топлу и меку…
Тражим човека – у човеку.

Тражим…
Речи које заглушују тишину,
зрак сунца који обгрли планину
и топло ме по лицу милује.
Тражим глас који кроз време путује,
да ме смири кад осетим тугу неку…
Тражим човека – у човеку!

Две птице што цвркућу у гнезду
и једну сјајну, лутајућу звезду.
У бесмислу да пронађем смисао.
Тражим једну изгубљену мисао,
што стално плови кроз мутну реку.
Тражим човека – у човеку!

Спас од тужне чамотиње,
извор воду сред пустиње,
да умивам њоме лице.
Златно перо рајске птице,
да ми брише сузе кад потеку.
Тражим човека – у човеку!

Весна Стојковић, Лесковац

KOLO SREĆE – Vesna Stojković

Kolo sreće

Kažu ljudi sve će proći, posle kiše sunce grane.
Sreća mora jednom doći, vedar dan će da osvane.
Strpljenje nam treba samo.Proći će i ove muke.
Sunce ima moć nad tamom.Ugušiće bol, jauke.
Ljudi svi su uštumeli, nit’ daleko, niti blizu…
Postali su kao zveri, jedni druge samo grizu.
Narod ćuti, stisne zube, navik’o je, mora tako,
Dok, na vlasti sve,, dangube”, zarađuju novac lako.
Sad nam,, oni “, dragi Bože, gule kožu sa grbine.
Jer tako se njima može… A narod će da pomine.
Na leđa nam stave breme, k’o magarcu  teški samar.
Došlo neko ,, gadno” vreme, lupaju nam stalno šamar.
Poltroni i ulizice… K’o burgija vrti para.
Dobijaju propusnice. Novac vrata im otvara.
Ljudi dobri i pošteni…Kroz prozor im ulazi glad.
Sami sebi prepušteni. Zavladala beda i jad!
Hej čoveče, probudi se…Pokreni se i digni glas.
Ne moraš da trpiš više, kucnuo je zadnji čas!
Uzmi stvar u svoje ruke,budi kovač svoje sreće.
Zar ti nije dosta muke? Kolo sreće nek’ s’ okreće!
Vesna Stojković

ANĐEO SVETLI ŠTIT-MIROSLAV KRNJETA

Moj najbolji prijatelju
i životni saputniče
štit srca od grehova,
imaš samo jednu želju
moj svetli zaštniče
čistog odela da me vodiš
Gospodu,
da ne puzim kao zmija
po prljavom podu.
Bdiš nad mojom dušom
od rođenja čuvaš mene
da zlom stazom noga
ne krene.
Tu si do kraja
moga puta,
gledaš da ne okaljam
dušu u blatu greha
da je odneseš u rajska
nebesa sveta.
Tiho šapućeš melodije
svetla,
rasteruješ vetrove zla
pokazuješ putokaze
koje magla krije.
I dok spavam
pokrivaš me krilima
svetlom ne daš
daha noćnim morama,
miluješ srce da mirne
snove sanjam.
Vojniče rajskih dvora
život je pun izbora
samo jedna staza valja
stražariš da se duša
ne ukalja
kad dođe sud i kraj
želja ti je
da me odvedeš u raj.

 

SLUTIM TE – Vesna Stojković

SLUTIM TE
Slutim te…
U cvrkutu ptica.
U igri leptira.
U šapatu vetra.
U mirisu lipa.
U svakoj kapljici kiše,
kojom me nebo obasipa.
Slutim te u odsjaju zvezda.
U blještavilu uličnih fenjera,
što bacaju svetlost pokraj puta,
dok trgaju mrak i cepaju tišinu.
Tražim te kroz tminu.
Razgrćem maglu sećanja.
Prkosim zubu vremena.
Uzdahom te dozivam.
Dušom te svojom pokrivam.
Slutim te…
U svakoj pori moje kože.
Pogledom te tražim.
Da te osnažim.
Da pokidam lance sa duše tvoje.
Da ti obojim snove
i skinem teške okove.
Slutim te u zalasku Sunca.
U prvoj jutarnjoj rosi.
U paperjastom oblaku.
U snežnom pramenu na mojoj kosi.
Slutim te… Slutim.
A ćutim.
Možda će ćutanje moje
od glasnih reči, više da ti kaže?
Moju ljubav besmrtnu da ti dokaže!
Vesna Stojković

ŽUTE DUNJE – Vesna Stojković

ŽUTE DUNJE
Miris dunja na ormaru,u detinjstvo mene vraća.
Kuca žila u damaru, to prošlosti danak plaća.
Progone me uspomene…Grešila sam,a ko nije?
Da mogu da vratim vreme, da sve bude kao prije.
Mladost moja, gde je sada? Gde je ovde moje mesto?
Gde su ljubav, vera, nada…? Pitam se u sebi često.
U sećanju sada  tražim, žar ljubavi moje prve.
Želju svoju da osnažim… Al’ sakupljam samo mrve.
Žute dunje sad mirišu… A ljubav u srcu spava.
Dok reči što slute kišu, nosi  reka zaborava.
Grudi mi se nadimaju od nekakve teške tuge.
Moje snove otimaju, te đavolske, mračne sluge!
U oku mi  suza čista, na suncu se presijava.
Ni ja više nisam ista. Smirila se luda glava.
U tišini osluškujem, al’ mi uši ogluvele.
Niti vidim, niti čujem, oči su mi oslepele.
Srce ludo samo bije, u nekome teškom ritmu.
Iz grudi će da izbije, ne shvata suštinu bitnu.
Sve će proći, hvala Bogu,svakom bolu ima leka.
Dok je zdravih ruku, nogu…Sve muke su  – za čoveka!
Vesna Stojković, Leskovac

Дошло време-Мишко Плочић

Дошло време да се не лажемо више
Да једно друго погледамо у лице
И да признамо оно што је очигледно
Теби ће неко други да бере љубичице ..

Знали смо обоје да су наше шансе мале
Заваравали смо само сами себе
Наша прича неће имати срећан крај
Немам ја никакве шансе код тебе…

Можда сам ти ипак био само драг
А ја сам те ипак волео
Нисам био спреман кад је требало
То до данас нисам преболео…

Осећам и сам да је то само жеља
Да је љубав једнострана само
Наше су шансе пропуштене давно
Мислим да обоје то знамо…

Волео бих да грешим ал не верујем у то
Из прикрајка се надам нечему што не постоји
А знам да све је само илузија
Судбина је решила да наше пољубце не броји.

MИЛОСРДНИ АНЂЕО

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре двадесет лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори , да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

Д.Јовић

Jutarnja

dobro vam jutro narode
i sretno vam bilo sve što vas danas čeka
nad moje se mało mjesto
nadvila magla neka,
čak i ova siromašna svjetlost
je ponovo sakrila velika nebeska tijela
na tugu mornarima i svima koji lutaju,
za nas što znamo kuda ćemo ovo jutro
je lakše, u udobne cipele poslije jutarnje kaše
pravo kroz maglu do ordinacije
na stranu traćevi i konspiracije,
samo pravo, ravnih leđa
ima se važnijih stvari ispričati i čuti
dok vrijeme ćuti.

Rodni grad

U sjećanju te gradim porušeni grade,
Dižem ti tornjeve srušene,
Perem isprljane fasade.

Čistim ti ulice, sadim ti cvijeće na balkone
Slušam poznatu muziku kroz otvorene prozore
Vraćam ti zemljo raseljene milione.

Iz logora laži puštam logoraše
Vraćam ti nivo vode u rijeku,
Sadim još starije drveće
Kad zadnje drvo neosjetljivi posijeku

Vraćam ti na ulice poznata lica, vraćam ti narodne heroje
što postaše imena ulica
U sjećanje te vraćam porušeni grade
Dižem ti tornjeve srušene, perem isprljane fasade.