Категорија: Sandra Miladinović

 

НОЋНЕ ПРИНЦЕЗЕ

Десно од тебе ко да ме нађе
Кад живим негде далеко на небу
Лево од тебе ко да ме види
У срцу твоме тек да загребу….

Како да објасним ноћи да свиће
Кад гледа у будне очи што броје
Милион звезда пред нама лебде
А многи и не слуте да постоје!

А ми смо горе редовни гости
И наше место је на балкону
У друштву небеских светлих метреса
Вечности не дамо ни једну бору!

Ни дах што шапће, ни миг што шара,
Не могу од нас да се скрију,
Многи би рекли да све је шала
А само из погрешне чаше још пију!

Настави са читањем “Ноћне принцезе … Миладиновић Сандра”

Не пуштају ме да живим
Већ дуго палим свеће
Својом тамом ме гуше
Док отимају столеће!

И живим ко биљка што вене
Понекад ко река што ври
Румена крвца проливам
Поље док родно још зри!

A стиже пролеће бајно
И таму у наду боји
Птице доћиће смеле
Да им цвркуте бројим!

Запојаће молитве звуке
Без речи разумљиве
За сваког ко жели и хоће
Да заставу љубави вије!

И ово већ гњило срце
А душа милозвучна
Док својом тамом је гуше
Умире непослушна!

Крај овај горак баш боли
Док тражим што нема цену
Пронађох пустош међ’ својим
Сахранише још живу жену!

А ја и не знам да мрзим
Праштање једино прија
Земаљске још палим свеће
Звездано небо ми сија!

Мајра

Миладиновић Сандра Мајра
Мајра Српкиња

Узми ме онако срећну
Док се ко пахуља на длану топим
Ко кап се вина жељи довијам
Жеђ да утолим, тугу да скопним!

Узми ме ко сновиђење
Које би хтео да задржиш
По сваку цену да га пригрлиш
И чврсто чуваш док му служиш!

Узми ме док ниси попио
Шамар стварности ко врисак птице
И понеси ме у Рајске одаје
Где све на тебе и мене мирише!

Приђи ми кришом као лептиру
Да са крунице не одлелујам
Милуј ме дуго ко Сунце зрацима
Изгуби се ко река немирна бујна!

Узми ме срећо ко пупуљ пролеће
Обрадуј обоје тренутком вечности
Заведи мисли да поверују
Не, никад више у сутра исти!

Сањај ме жељно кад дан учили
Превиди јутром у силуети
Ма, узми ме док људи нису сазнали…
Пронађи начин да ме се сетиш!

Навек…

Хајде да љубави дамо шансу
Да макар један трен заискри
Разнежи се и размигољи
Па вратимо се стварности исти!

Твој трептај ока ко слатка варка
Речи љубави безрезервне
Нека се царица устоличи
Тај златни дан за тебе и мене!

Дај буди храбри морепловац
И баци сидро услед тмине
Поларна светлост нек те обгрли
Има љубави, нек те не брине!

Ма пусти само пролазне ствари
Дане огољене па умивене
Окићене сатима беспућа лудих
Живи да вечност у нама крене!

Настави са читањем “Постидимо стварност… Мајра”

 

• Жaлна је судба твоја…..Мајра

Магновење си одбацио
И од лепоте створио мит
И све што зрачи си помрачио
Жељу претворио у јефтин трик…

Дрвета крошњу из корена посеко
Пакленим ђоном све би да смрвиш
Страхом би сваког удостојио
Све би да “имаш”, све да поткупиш…

Гордост си као круну намако
Са светом водом би да се спрдаш
Добротом не би удостојио
Ни речи којима умећем врдаш…

А докле тако животом коцкаш се
Све откључано данима двориш
Дантеов пакао заобилазиш
Љубав би грехом да удостојиш!

Жална је твоја судба од навек
Векови причају, даљине ћуте
Шта ћеш кад нестану таме огледала
И све се воде разбистре мутне?

Сандра Мајра

НИЈЕ КАСНО ДА СЕ ВРАТИШ

О како не знаш
Зар и не сањаш
Да иза звезда постоји више
Постоји даље од свих даљина
Ко што од тишег постоји тише!

Зар и не слутиш
Ти главо луда
Да ниси душу добио залуд
Па да је арчиш ко сјајне дукате
А да не платиш греху за сав труд?

Не, никада ниси
На трен бар застао
Ни помолио се истински даху
А сада плачеш што све си продао
Под небом скрушен дрхтиш у страху!

Не бој се јер ћеш
Опрост заслужити
Сад бар у ропцу истински бројиш
Ниси једини што касно схватише…
Да задњег трена барем постојиш!

Миладиновић Сандра Мајра

РЕТКА ПТИЦА

Постала сам ретка птица
Чак и себи несхватљива
Крила су ми крхка јака
Срце болно ко у дива…

Сањала сам одвећ дуго
Живела у Рајском дану
И још сањам као никад
Хитам зори у меану…

Цигани су моја браћа
У весељу тугу коре
Виолином и гудалом
Бију битке, руше море…

Путујемо годинама
Оног трена кад се родих
Ја заиграх као чигра
Реком хитам ка слободи…

И сад бескрај многме влада
И не вреди што ме зову
Вуку назад да застанем
Капетан сам на свом броду…

И боле ме стреле људске
Пече кожа одерана
Крв ми липти а ја летим
Драга ми је свака рана…

И да умрем шта ми могу
Јер ово је Сунце мило
За ме поља засејало
Песмом душу напојило…

Чак и вечни сан да свлада
Овог часа срце лудо
Зар би било ишта лоше
Да из земље никне чудо?

Посред гаја израсла би
Липа цветна и чаробна
За друге би ретке птице
Била као кућа родна!

Из семена моје душе
Кроз њено би стабло чило
Шириле се моје руке
И грлиле небо мило!

И у јесен када лишће
Као ћилим на ме леже
Ја бих срећна почивала
Сред немира људске језе!

(C) Миладиновић Сандра Мајра