Категорија: Sandra Miladinović

DOBROTA

San da letim je nestao, a tako mi fali,
te iskre od zvezdane prasine mi daju moc!
Ne cujem reci, ni osude dokolice,
koja mi kosmarom cini cesto noc!

Tudji zivoti su meta neznalica,
tako je najlakse zaboraviti prazninu duse!
Osude, te ceste i prozirne krivine,
laznog morala, sto srebrne kule ruse!

Dobrota je glupost, coveku danasnjice,
on o sreci tesko i da sanja!
Praznoverice su “skupoceni” praporci,
a, duboke neprozirne sume, put saznanja!

San da letim je nestao, a dusa me boli,
jer zelim da pruzim ruku i rec kao dar!
I bez toga, ja to kad god mogu cinim,
i pisem bajku za svaki moj novi dan!

Biser je svako slovo i svaki novi dah,
muzika i nevidljiva ruka, kao dodir utehe!
Poljubac sa osecanjem sve sire poljane duse,
prozori cakle od sunca, a ptice od srece pevuse!

© Miladinovic Sandra

MOSTOVI ZIVOTA

Da nije njega nebih mogla preci preko tuge,
od srece bih se mozda pretvorila u srebrni prah,
da nije njega na noge se nebih docekala,
i nebi mi bio uvek ovako korak lak!

On je lek sto postoji, ali kada ga ne vidis,
dani prolaze ko trzaji mandoline,
setas zanesen kosmarom, a jeca na obali suton,
o , Boze, on ti svetli poput bele grive!

Ponekada bas na njemu pevas, a glas ti odjekuje,
cuje se daleko preko svih krovova,
a, reka ga nosi s’ tihim talasima, i smeje se golicavo!
O, kakav si ti lola s’ mesecevih kola!?- Kao izmisljeno!

Da nije njega nebih mogla preci preko oprostaja,
i suza, preko svojih grehova,
i igrala bih zaneseno kao vila, ali od jednom,
savest bi me pokorila, jer tu bi me cekala!

E, eno je sva u belom, ko je i sta cini ovde,
da li se krije ili se nada da su mostovi izasli iz mode!?
O, dodji, mi dodji, prodji tiho da strah u dvoje delimo,
od jednog do drugog letimo do slobode,
i da se sa pticama veselimo!

© Miladinovic Sandra

LJUBAV JE ŽIVOT

U mladosti samoća mnogo manje guši,
brige ne zadaje, ni patnju, ni bol,
horizont daleki poruke ti šalje,
letiš tako dalje – pravi izazov!

Bogatstvo duhova postaje sve veće,
godine prolaze od zvezda satkane,
ali, duši biva sve teže i teže,
pa masša i sanja , s’ nebom broji dane!

I znaš kako dise, znaš joj korak nemi,
iza ugla tu je, nikada daleko,
vraća ti se verno, umilno te gleda,
mazi ti uvojke i smeje se setno!

Ponekada umoran prihvatiš tu laž,
kopiju za sreću, al’ jos više toneš,
nestaješ, gubiš se, u prah se pretvaraš,
i pitaš sam sebe, zašto zvona zvone!?

I nadaš se, nadaš, s’ osemehom na licu,
u galopu strasnom na belome atu,
sad vidiš da nije ni voleti lako,
al’ srećan si, što duša nije ti u paklu!

I pitaš se, pitaš kako neki ljudi,
sreću ne vide i da je ne žive!?
Jer vidiš da lepše nigde ne postiji,
i da njene oči, ništa nisu krive!

I evo, sada gledam sebe daleko,
staricu što duši ipak nadje leka,
sede kose, ruke, urezane bore,
ali, ljubav je život, nikada prepreka!

© Miladinović Sandra

OD TISINE SATKAN

Ostani daleko od tisine satkan,
i od zelje slatke sto mi dusu lomi,
gledaj me jacinom koja rusi stene,
pomisli ponekad: “ Da, ona postoji!”

I kada pokleknes, a neko te izda,
il’ moras da prastas i da vidas rane,
seti me se jasno sjajem obasjano,
pomisli ponekad:” Gde provodi dane?”

Kada case lomis i pevas do jutra,
i savest te muci zbog te misli vecne,
znaj ova je zemlja ipak jako tvrda,
oprosti i sebi, svi smo duse gresne!

Ostani daleko ti od misli satkan,
godine ce reci zasto zvezde trepte,
ovaj zivot nas, put je bezpovratan,
vece koje pada:” Kome li je teze?”

Ne, ne kvari dane tugom, niti setom,
niti lomi dusu, sacekaj da svane,
gledaj me jacinom koja rusi stene,
disi da te cujem i ne broji dane!

© Miladinovic Sandra

SLAVUJI

Kad bi znao kako mi se ljubi,
secanja bi izbrisao sva,
svanulo bi sasvim novo jutro,
a, zrak bi ti bila, niko do bas ja!

U svanuce kada se sve budi,
secanja bi tebi javu krala,
kad bi znao kako mi se grli,
zaborav bi proslost zatrpala!

Nestale bi sve nedoumice,
sve te oci, davni zagrljaji,
kad bi znao kolko bih da volim,
slavuji bi jutrom nam pevali!

© Miladinovic Sandra

JUTRO SVICE

Uzdrhtala sam zbog zracka svetla u tami,
od klepeta krila nevidljive ptice!
Uzdrhtala sam jer ostajemo sami,
ja i sve moje nade i neverice!

Opcinjena lepotom sto krade,
pa budi snagu svih mojih struja!
Uzdrhtala sam zbog osecaja pravde,
da se sve vraca i placa i ko reka buja!

Sastala sam se sa duhovima mira,
kada mudrost pocinje da svoje savete deli!
Uzdrhtala sam jer jutro svice,
a, pogaca se uvek vruca deli!

Setila sam se znanih i neznanih,
svih lica sto prodjose kraj mene!
Uzdrhatala sam jer otajemo sami,
uz secanja na dane i slike sto rumene!

Sve draze biva i muke i patnje,
i slava i one suze prolivene!
Uzdrhtala sam jer sve sto zivot daje,
dajemo mi i ruke rasirene!

Ta snaga sto lomi i krhke i jake,
a, u prolazu ponekada bude!
Uzdrhtala sam jer osecam te zrake,
sto pokrecu i iznenada sude!

© Miladinovic Sandra

TI, MUZIKO !

Ti, muziko moga tela,
zbog koje u ritmu cak i disem,
zauzimas svaku moju misao
i ne znam kako, iz pepela me dizes!

Tebi poklanjam avanturu,
dah sto sve topi usred leda,
ti setas s’ mojim koracima,
s’ tobom i letim, kada uztreba!

Tvoji dodiri me celu lome,
ali, onako slatko i bez stida,
predajem ti se opusteno,
na otvorenom ili u cetiri zida!

Ti, muziko moga tela,
zbog koje zaboravljam dan i cas,
ruke uvijam oko tela i kosu mrsim,
a, sve to je zbog nas!?

Mi smo tandem za svanuca,
mi smo luka svih brodova,
svuda gde se ludo njise,
ispod nebeskih svodova!

Ti, muziko moga tela,
zbog koje me vuku nebeske struje,
osecam poglede i cujem glasove,
a, cini mi se da ne postoje!

Zaboravljas na mene, ali ja ne,
bez tebe sam kao ranjena ptica,
zauzimas svaku moju misao,
i ne znam kako, citam ti s’ lica!

Ti, muziko moga tela!

©Miladinovic Sandra

VERUJEM

Kada te sretnem bujica osecaja
sigurno nece mi dati da disem,
u sve cu verovati i mastati,
bas kao sto sada pisem!

Nespretno proci cu rukom kroz kosu,
a, u oci te ipak gledati pravo,
zensteveno reci cu sve sto hocu,
sto zelim i do cega mi je stalo!

Ja imam tajnu u dusi sto nosim,
a, ti je daleko ipak vec znas!
Ko ti si ti da vetru tako prkosis,
i za sve misli odgovor das!?

Pronaci cu te u masi ljudi,
i znam da ces imati stih za mene,
ti nisi pisac, ali takvi ljudi,
znaju da iznenade i razvesele!

Srescu te na trgu i tvoje oci,
tvoj korak znacu iz daleka!
Ti nisi magija, ti si svanuce,
mornar sto plovi vodama sveta!

Ugledacu te i iza senke,
nekog sto proci ce tik ispred tebe!
Za mene ne postoje tajne skrivene,
ako ih ti doznas za sebe!

Pronaci cu te i u izmaglici,
sva opijena od ritma dana!
Zena je kosuta sto seta poljima,
ko vila koraca i na javi sanja!

Zanemecu od cuda sto ipak postojis,
i to je za tebe vidljivi znak,
procitacu sa tvojih usana sta govoris,
iako ne moras ni rec da das!

I kao da te znam oduvek,
odvescu te do svetilista!
Vidis, reci cu, kako je lepa,
ta nasa, Lazareva Lazarica!

Zagrlicu te ko starog znanca,
makar nas secanja vezala samo,
ostacu tvoja lutalica u belom,
znam, setices me se ponekada tamo!

© Miladinovic Sandra

ČAROBNICA

U dugu kosu uplešću cveće!
Na poljima kad je u zenitu sunce,
raširicu ruke i pevaću s vetrom,
uz mandolinu i svice, nizaću vence,
topli će dlanovi obraze dodirivati,
dok se okrećem sve brže i brže,
a, svetlost će se od mene odbijati,
i igrati, od sreće što od sna se otrže!

Juče sam ti rekla da te volim silno,
očima – ne rečima, dodirima- ne milovanjem,
ti ostade bez reči i ode u noć,
danas ti odavde ja poruke šaljem!
Nije ljubav zlato da se kupi novcem,
nit je ljubav laž da se kiti rečima,
već voljena pesma što se navek pamti,
i često se peva, al’ se retko shvati!

Zar ne čujes srce kako silno kuca,
i kako se topim od tvoga dodira!
Ako tažis dokaz slušaj nemi šapat,
i tu iskru, suzu sreće, što bi da eksplodira!
Piješ li me očima, dok u susret ideš,
i čezneš li noćima, što bi da te vide?!
Jer meni je noć, kada tebe nema,
a, dan je tvoj korak, dah i tvoja sena!
Ljubav je čarobnica i ona sve vidi,
retko gde se nastani jer joj se ne svidi,
da služi i moli, da pati i mre,
traži četiri dlana srodne duše dve!

© Miladinović Sandra

VITEZ IZ STROJA

Moj drug iz klupe mnogo vredi,
da li je jasno Marko tebi,
sto mu nedas da puca penale,
i kazes da mu klikeri u glavi fale!?

Odakle ponese tu epizodu krsa,
da Ilija treba da smrsa,
pa da tek zaigra veselo kolo?
Ko si ti da sudis lolo?

Sve mi se cini da tebi ,
nedostaje ljubavi puno!?
Zar ne znas da sunce sija,
najvise nama deci?!
Da drugarstvo tugu leci,
i izreku – ispeci pa reci!

Kad stisnes ruku drugu,
i obrises mu suzu sa lica,
kada Ljilji kazes da je dobra,
i da je prava pametnica,
tek onda ces biti dika,
voljen i pravi dasa!
Bices borac za orden,
tako je kod svih rasa!

Drugari su ko sareni leptiri,
sto grade najlese zive slike!
Recima i postupcima,
biju se najvece bitke!
Skole ce biti tada,
pune pravih heroja,
a, ti ces osmehom da spavas,
jer znam da si vitez iz stroja!

© Miladinovic Sandra