Категорија: Sandra Miladinović

BALERINA

O kako me je slomila laz i obmana,
vestih ruku delo, prekaljenog majstora,
zedno krv sto pije i to tako smelo!
Sta moze da usreci jednu takvu dusu,
posle pokajanja – jedan novi greh,
i tako se vrti kao balerina sve u nedogled!!!?

A, ta kap gorcine sto mi dusu gusi,
i noc sto otkriva sve da nebo vidi,
ja se ipak stidim suza i neznanja,
pa bisere prosuh pod noge nemaru,
sto ne zna za Boga i ne zna za ranu!
Posle pokajanja jedan novi greh,
i tako se vrti kao balerina sve u nedogled!!

Taj “oprostaj” ljudski, sve zbog pustog zlata,
nek zivi, nek bludi, sve to nebo vidi,
ja se ipak stidim laznoga neznanja,
i “prekoga suda”, sto nece da vidi!
Posle silnih bura i besnih valova,
pustinjom ce nici zivot iznenada,
gradice se kule do samoga Sunca,
s’ istom balerinom vratice se pravda!

© Miladinovic Sandra

LAZNA SRECA

Nedao Bog da pokleknem,
ma bolje da me nema,
nego da okovana lazima,
zivim od danas do sutra,
i dok svila mi nezno prijanja uz telo,
ja putujem neverna svojoj biti i to tako smelo!
Kakva hrabrost u belom!

Nedao Bog da mi se dive
i zavide mi aveti zivota,
neznajuci da zivim na tronu laznom,
da izgledam kao dama i imam manire,
a, da me dusa boli uvek do dna, tako snazno!
Moj dom bi bile suze pokajanja,
i gluma sto maskom pruzam svetu,
iza mene tragovi skupih prafema,
dodira i valcera do samih svanuca,
a, ja sa osecanjem kao da me nema,
gubitnik sto sija poput sjajnog Sunca,
i sto spremno kaze da je srecna zena,
dok ruku pod ruku drzi znanog stranca,
posle bezbroj flertova, il’ puke samoce,
nedao Bog da pokleknem,
zar me bas to hoce?!
Oh, koliko VOLIM TE – odzvanja planetom,
od konta do konta, “sreca” kruzi svetom!

© Miladinovic Sandra

HEJ, NEZNANCE

Sanjarila sam o tebi neznanom,
o tvom dahu, dodirima neznim,
o iskricavoj svetlosti iz tvojih ociju,
i strasti sto me obuzima!
Cini mi se da se zbilja pije,
tvoj poljubac kao zrelo vino,
opija me, tonem u dubine,
onda letim u visine divno….
Ko na atu sto jedri po nebu,
sa svezdama sapcem,
igram, disem…..na ljuljasci
ljuljam se lagano,
a, ustvari ja sve ovo pisem,
u viziji tvoga zagrljaja!
Cak i kada stihove ti stvaram,
i pitas me dokle moja masta
dopire i ima li kraja?…
Cini mi se sve to da je java!!!!
I taj dodir, cujem reci nase,
caskom tvoje, onda opet moje,
i stopala dok gaze po liscu,
stisak ruke u ruci, nas dvoje!!!!
Okreni se kad te zovem, stani!!!
Ne odlazi tako niodkuda,
ako volis, ako mi se divis,
zar je bitno sto smo maste cuda!?
Sanjarila sam o tebi neznanom,
o pogledu sto me srecnom cini,
o 1001 noci, dok ti pricam price na pucini!
Ali, java nisu sanjarenja,
a, mogla bi makar delom biti,
srodna dusa kad izroni snena,
kao cudo na dar da je salje,
za tren bi se zvezdana prasina,
na dlanove spustila da sjaje!!!
I ja dete, od zvezda satkana,
culno, tiho na zemlju bih klekla,
da uzalud ne prodje mi zivot,
hvala TEBI – ja bih nebu rekla!

© Miladinovic Sandra

MISIJA KNJIGE

Lista se knjiga sama na vetru,
i recenice putuju u etar,
kao leptiri sarenih boja,
il’ ogrlice od cilibara,
poput krila galeba nad olujnim morem,
sto spretno glavu od najezda spasava,
i slece hitro u vrleti carobne gore….
Odlaze i one nekud da ih vole!

Putuju strancu puste u nadi,
da ce ih primiti tako culno,
da ce ih pamtiti, ko niko shvatiti,
one su pitke ko vino rujno!
Uzdrhtale se tako raduju,
ali, ipak u cudu potajno strepe,
bojazljivo cuvaju se svake povrede,
a, nevino ruke pruzaju kao dete!

Ne vidi svako njene korice,
ni naslov sto govori o sustini,
a, zeljna je ko mlada nekada ljubavi,
na krstu ogoljenoj sto negde zivi!
Taj, dodir i neznost, sto iscekuje,
mora da bude sa dusom spleten,
otvara stranicu za stranicom….
Ko li je taj sto mu mreze plete?!

Otkriva tako dveri svojih tajni,
ukazuje na puteve i razne smerove,
mirise na trave bajne lekovite,
na nova jutra i prolece!
Rane zaceljuje, posto ih otovori,
zagonetke teske resava…
Ne, ona nikom ne da da odmori,
misija joj je da drugima duse spasava!

© Miladinovic Sandra

NE PITAJ….

Volim topla svanuca u selu,
i njegovu strasnu dusu vrelu,
vajat stari dok cekam na suton,
a, i laste prelecu me pritom!

Slusam seme bujno kako klija,
meka trava, nezna dok mi prija,
cvrcci pesmom kad duh mi opletu,
Raj u malom ovom bajnom svetu!

Ne pitaj me ti dragi neznance,
sta me drzi jos i sada ovde,
od dosade sta cu kuda, kako!?
Bolje cuti, cuti bar na kratko….

Taj trenutak moga opravdanja,
to je vecnost tajne postojanja!
Priroda me srecnom uvek cini,
moj je vidik ka sjajnoj pucini!

Na plocniku mlada umrla bih,
ovde moram uvek da se vratim,
grozdje zrelo da uberem rukom,
i polako ja da kliznem strukom
psenice…..

Tu mirise moje postojanje,
reci starih ovde cujem eho!
Meku ruku sto mi obraz mazi,
nje sad nema al’ joj stope gazim!

Da se sramim ja svoga porekla,
sta bih bila, dal’ bih slavu stekla?
Ja bih dusu necistom prodala,
zavicaju pod noge bih pala!

Ovde slova mirisu na hleba,
ovde noci mirisu na nebo,
zlatna jutra – prozor vasione,
a, dobrote ovde je na tone!

Ne pitaj me ti dragi neznance,
i ja volim svet i metropole,
kontinente, drage duse preko…
I ja imam svoju krv daleko!

Ne pitaj me dal’ volim muzeje,
pozorista, klubove, izlaske….
Sve to volim i nije mi strano,
pisem, pevam, igram tako strasno,
i necujno, a mogu i glasno,
ali, ljubav dete je slobode….
Pusti krila – ljubi svakog rode!

© Miladinovic Sandra

JUTRO NA DAR

Ovo je čini mi se najlepše jutro,
dok zracima sunce kreće da voli me,
otvaram polagano oči, uzdahnem,
ko da se radjam svetlost poli me!
Sve gušci talasi koji nadolaze,
nagone na pokret poput ekstaze,
plima pa oseka, a plovim ja,
hvala onome što ovako “kazni me”!
Ruže se po meni prosipaju niodkuda,
ali, ja ih vidim i to je očaravajuće…
Zlatne se iskre pletu ko mreže,
leptiri mašu krilima najezde!
Seni igraju ples zlatnih odaja,
čas u jednom pa drugom uglu….
O, Bože koliko samo lepote,
u jednom bajkovitom trenutku!
Odjenom svila crvena prosu se,
ispred mojih nogu samo kada kročih,
i ruka što blista pozva me ka sebi….
O, srećo moja hocu, kako nebih!!!!
Dar, pa ovaj dar, ja čekam danima,
sve je zaista razoružavajuće,
a, ja se nisam ni zahvalila,
ni klekla, ni suzu sreće pustila,
to je razočaravajuće!
Ali, sve nestade sem ruže u ruci,
i staze sto polako bledi!
Ne, ja ovo zaista nisam sanjala…

Jutro na dar!

O, hvala TEBI!

© Miladinović Sandra

BRODOLOMCI

Ko si ti moja nevoljo,
sto mucim zbog tebe muke?
Odakle si, ko te je poslao?
Ima li smisla da pitam?
Sve u zivotu je tajna….
Ako je doznas sam,
znas sta je istina prava,
i ko je za tebe bitan!
A, ko je to!?

Mozda neznanci,
mozda zvuci ko praporci,
sto nocima ludo zvone…
Mozda tamburasi i kraj,
jer toga si svestan i znaj,
da i brodolomci vole!

Ko si ti moja nesreco,
sto iz neznanja te srecom zovem?!
Odakle si, gde si ponikla?
I da li treba da znam
da si ti jedan san,
i to samo noci ove!
Znas da je istina prava,
da zlo nikada ne spava!
A, kako to?!

Mozda ledeni bregovi,
smetovi i snegovi,
vetrovi sto polja vole!
Mozda tamburasi i kraj,
jer toga si svestan i znaj,
da i brodolomci vole!

Ko si ti moja brigo,
moja neproticana knjigo, sto bolis?!
Odakle si, znas li da volis?
I da li sebe da krivim,
zbog jake zelje da zivim?
Sto nocima pevam do zore,
i pricam stihove nove,
totalnom neznancima….
Makar me smatrali ludom,
sve smatracu nebeskim cudom!
A, znam zasto ja…..

© Miladinovic Sandra

SOKOLICA

Probudi me kao povetarac,
sto leluja niz uzrela polja,
naslonjena uz stablo starog hrasta,
oseticu nezna krila tvoja!
A, moj pogled negde u daljini,
zastao je dok sanjarim ovde,
misli su me odvele daleko,
u oazu kraj izvora vode!
Probudi me ljutiti se necu,
i trgni me, u stvarnost me vrati,
o, sagni se ovlas me poljubi,
mi sanjari, znaj uvek smo mladi!!!!
Unesi se ocima u moje,
ta magija uvek ti uspeva,
sve oko nas buja, cveta, raste,
priroda je nama podredjena!
Ovog trena osecam da ptice,
sva stvorenja livada i suma,
osluskuju nase reci, kretnje,
Raj u malom za nas – dva slavuja!
Osecas da lisce smelo sumi,
melodiju koju nismo culi,
ko’ orkestar ceo da se slio,
poput reke s’ nama da bi bio!?
Probudi me, jer svesna sam trena,
kad se masta i java mesaju,
u toj klopci ja sam zarobljena,
o , da li je takva svaka zena!?
A, ti rukom prodji mi kroz kosu,
kraj uva mi nesto slatko sapni,
svaku strunu moje duse ti znas,
virtouz si sto me spretno prati!
Sokolicu tesko je voleti,
ona leti, pa se zaboravi,
voli nebo plavo i daljine!
Ne brani joj nikad da se vine!

© Miladinovic Sandra

PETAK TRINAESTI

Samilost tražim usred panike,
da nisam grešila zato što želim,
htela sam samo u ovom sutonu,
da opstanem u haljinama belim!
Htela sam reči da mi zvuče,
onako andjeoski milozvučno i jasno,
da mi duša miriše na tamjan,
a, nisam znala da je to opasno!
Da budem mudra kao zmija,
a, bezazlena poput goluba,
tajna je neba i svanuća,
stotina posrnuća i nezgoda!
I usred najvećeg veselja,
kamen se na putu ispreči,
srce zastane kao da umirem….
Ko će mi sada u pomoć priteći?!
Sama ostajem uvek u boli,
kada sam u krvi do kolena,
petak trinaesti kada mi dodje,
a, duša grca od silnih nevolja!
Tad vitez iz magle odnekuda
naidje,
sa oklopom na silnom vrancu!
Iz izmaglice topot kad začujem,
znam da je reč o starom znancu!
Ne znam mu ime, ni poreklo,
ni čas rodjenja, niti pitam!!!
Dovoljno je da me pogleda
i stisne ruku – tad sve pročitam!

© Miladinović Sandra

POLA JABUKE

Čekam te na onom raskršću želja,
gde jak vetar mi kosu mrsi!
Ići ću desno, pravo ka tebi,
znaću da ti si u masi ljudi!
Možda daleko negde na jugu,
uživas na obali uz šum talasa,
ili si na istoku gde sunce izlazi,
opčinjen lepotom njegovog zalaska!
Čekam te na onom raskršću nade,
gde osmeh mi mami svaki tren,
ne, ja ništa nedam da kvari,
moj sjaj u očima i rumeni ten!
Dok slušam muziku u nekom baru,
i držim u ruci nečije ruke,
čekam te uvek, jer samo sanjari,
veruju o mitu polovine jabuke!

© Miladinović Sandra