Категорија: Sandra Miladinović

SRECA TU JE….

Htela bih da se povinujem vetru,
sto prkosi vremenu iskustvom
i vatrenoscu,
da mu na krila sletim bez straha
i sa radoscu,
pa da rasteramo magiju magle,
i otvorimo pogled na bujna
nedra vasione…
Htela bih da takvo iskustvo delim
sa njim barem do zore nove!

Cini mi se da bih od njega naucila,
to sto od nikog nikada nisam i necu,
pila bih vode sa izvora i prskala pospane
za srecu…..
Zmajevima na nebu dala vise prostora,
za uzvrat bih dobila decji smeh i
puno veselog zagora, dusa bi se topila…
Pticama bih dozvolila da zavire do zvezda,
pa da vide sa visina svoja topla mala gnezda,
da poljima zacvrkucu lepse nego ikad dotle…
Dok se deva kiti cvecem, a vrleti gledaju je,
nek zapeva od miline,
“ Gde god da si, sreca tu je!”

© Miladinovic Sandra

AMORE

Pusti veceras sve, i misli o meni,
mastaj kako hoces, misli kako znas,
usni dobro, lose, ali samo misli,
nek’ sam ti u glavi tajna u beskraj….

Pusti da te nocas nemirom pocastim,
da ceznes za necim sto ti je poznato,
pa, ipak da osecas miris nepoznati,
i da ti sve bude ko misterija- tajno!

Budi detektiv sto rebus resava,
mastovit, snalazljiv, makar noci ove,
ta rosa na celu kada se probudis,
nek ti misli lomi i danas amore!

© Miladinovic Sandra

PUTUJUCI….

Pao je srebrno-beli prah preko nasih polja,
a, sunce ga miluje znalacki zracima svojim,
stapam se sa ovom idilom nema, a koracima…
i svojom mastom opet sve ovo bojim!

Od svetlosti ne vidim ko mi u susret ide,
poznato lice, shvatam tek u zadnjem trenu,
osmeh sa dobrom namerom se stapa,
u dusi toliko blaga od srece sto se u nama prenu!

Susret svetlosti….ali…

Uskoro ce vatromet i tuzna sam zbog srece,
jer znam koliko je ubogih na ovom svetu,
ruke mi hladne dok skripi svaki korak,
u mojoj dusi ima mesta i za ovu metu!

Vracam se sama svom domu toplom ognjistu,
kao da vec cujem kako vatra pucketa,
krov je sav beo i pas ceka ispred kuce,
a, stalno se secam tog toplog susreta!

Pao je srebrno-beli prah preko nasih polja,
a, polako se od sunca topi zemlju milujuci,
zablistao je ovaj nekako poseban dan,
i svaki takav je kada u ocima sretnem dobrotu…
PUTUJUCI!!!

© Miladinovic Sandra

MEDALJON

Jednom posle mnogo, o baš mnogo leta,
na lancu medaljon setiće me zlatni,
kako brzo prodje, prolete ko vihor,
tvoje ruke, oči – kad smo bili mladi!

Ako budeš bio kraj mene ko senka,
onog što si nekada kad te sretoh bio,
ja pustiću suzu od sreće potajno,
da te ne bi jecaj možda probudio!

Kad prozor otvorim u svitanje rano,
ko da isti slavuj sleteće na njega,
jedan bora nova, ali iskra sećanja,
a, ja biću vise no srećna zbog svega!

A, srebrne vlasi pod mesecom blude,
ti se sećas možda i tudjeg dodira,
a, staricu jednu sto joj kosti bride,
posle svih godina grišće ljubomora!

Setićeš se tada, zašto pogled skrivam,
u želji da nestanem kao senka tiha,
šeretski ce momče što se tobom šeta,
opet lice sumnje ubiti bez hica!

Ali…!?

Ako ipak sama ostanem do kraja,
bez stida od pogleda suzu ću pustiti,
kad prozor otvorim ja ću uzdahnuti,
tvoj iskreni dodir u duši ću kriti!
Medaljon što sija, to ćes mi ti biti!

© Miladinović Sandra

KRILA SAMOCE

Ti me ponekada znalački miluješ
samoćo bogata duhovima,
ali, koliko mi godiš toliko mi presedneš,
kao da sam ti uvek prva?!
Svaki moj korak tobom je protkan,
sve čežnje, radosti i tuge,
hiljadu sunašca od suza vidim,
a, smejem se bojama duge!

Ti me podsećas da svi smo sami,
da je umeće sreću sviti!
Ali, tvoja mudrost mi često zabrani,
da se predam svojoj biti!
Dokle da tebi ruke pružam,
da se smejem i igram pod tremom?!
Dokle da živim od snova i nade,
i borim se sa ovom ženom?!

Ta žena u meni širi se ko nemir,
i iskušenje sve jače, ja znalački je lomim,
gušim, pa razumem, gledam je dok se smeje i plače!
Već sutra nicega nema u njenom pogledu,
ko da se nije zbilo, ta borba i nežnost, želje njene,
guraju me pod tvoje krilo!
I znam pratićes me dok god sam živa,
pametnice sto ne spiš,
ali, pusti da posle toliko godina,
ta žena ne bude – samo TI!

NEKA SE PROBUDI!

© Miladinović Sandra

ZALUTALI

Šta ako se osećanja istope kao sneg pred Suncem,
i ako se presele nekim čudom u galaksiju što sada nastaje,
a, nama ostanu zlato i biseri, korak i pogledi…
Šta nam preostaje!?

Tišina beskrajna, besmislenost bez cilja,
umrla želja za pričom, muzikom, pesmom i poljupcima….
Ljubav što ko vatra budi zalutale….
tamo će, gde sve iznova ustaje!?

Ne, nedajmo ova čuda što čoveka čine bićem,
što grli i ljubi, prašta i voli , u oči gleda dok nazdravlja pićem!
Nek Nojeva barka budu nam duše što mirišu na tamjan i bosiljak,
a, svaka noć nam bude zora, na čelu ljubav ko večni znak!

(c) Miladinović Sandra

NEBESKA VRATA

Otvori mi vrata svoje duse tajne,
daj pomozi mi ne muci me vise,
svuda su prolazi tvoje baste bajne,
al’ mi nije lako dok lutam kroz kise!

A, kapi se slivaju niz obraz i telo,
do gole sam koze morka sasvim cela,
otvori bar jedno carobno ti oko,
ko soko sto vidi sva zemaljska cela!

Okrznuce tajna moju bit do srzi,
krv ce brze teci ritmom postojanja,
sva cu se slediti nema od saznanja,
da to sto sam mislila, od toga sam manja!

Ko koplje kroz srce probosce me zelja,
sto me prati tiho, pobozno i smerno,
taj bol vecnosti kad postadoh majka – zena,
to su tvoja vrata, moje nebo verno!

© Miladinovic Sandra