ZANEMARI
Zanemari sto udaram glavom o zid,
svaki put kada se probudim sa zeljom da volim,
a, cesto se ponavlja ko’ najlepsi stih,
ta ceznja sto ume da zagrebe boli!
Zanemari kisu sto lije niz okna,
telefon sto zvoni peti put za redom,
ponekada harmoniju zelim da odsanjam,
i smejem se, uzivam ko sa svojim cedom!
Zanemari stranu procitane knjige,
sto spaja sa nebom misteriju tkanja…
mesecevih sestri uvek neumornih,
ljubav, vera, nada, kad nocu odzvanja!
Zanemari mene koja ne postoji,
uzgred, sanjalice mnogima su senke,
tup udarac potpetica ulicom sto zvoni,
konfuzija misli sto mladosti prete!
Zanemari reci sto ti savest bude,
prve sede sto se promaljaju ludo,
samo nikada nemoj da zapretis nebu,
ako je resilo da se desi cudo!
© Miladinovic Sandra